Textual description of firstImageUrl

Милан Ракић | КАО БАЈКА




Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...
Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,

Да неземаљски изглед дâ твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини.
Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,

И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све ишчезава,
Па кад на мене падну усне твоје,
Да ишчезнемо и ми, обадвоје...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана