Јутрос се пробудих на прашњивој цести
са џеповима пуних облутака.
Шта је то? - Запитах себе саму.
Каква срећа што запиње под зубима?
У креденац снова однећу све каменчиће,
направићу од њих ђердан и бацити
низ дунавску воду мутну,
залеђену до пролећа да престигне
месец уз облаке…
Хладно је и ништа се само не пише
зимзелене гране ударају у прозор,
опомињу:
“Дај више пробуди се, проћи ће живот
незналице, детиње лице обрадуј!
Подстакни љубав да не умре премлада.”
Свађам се са бештијма у срозаним хаљинама,
вичем да је љубав промашила
своју путању, да не куца на моја врата,
не отварам пре поднева.
Нек плаче, нек се тресе, нек се увија!
Ајде слажи још једном за пољубац,
дај наду беспосленом просјаку
А ја ћу обући најлепше пролетње хаљине
одмрзнућу осмех и сјај у очима
и отићу на ону исту песковиту плажу,
од које се раздваја мирис јоргована и ружа
даћу ти медаљон на длану од сунца….
ако препознаш оно нешто што си звао:
“Моја душа”!
