од власи неоседлане ждребице
што пољима дивљим се размеће
и разастире своје чари.
на вјеђе ми немој утискивати
слике што желиш да их видим,
на прсте ми немој притискати
додир свој што бриди.
– једноставно немој –
оседлај себи коња врана,
скоком на њега сједни,
руком га за гриву потегни
и крени дивље у нејасне прерије
живота незнана што тек се назире.
и тражи себи одану кују
што од тебе не зазире,
што те не презире,
само те подноси
јер се не заноси
видике нестварне
с тобом да дохвати.
