Textual description of firstImageUrl

Бранка Попић | КАД СЕ ЗАПУТИШ




кад се запутиш
уз брдо или низ брдо
(више није ни важно)
носиш увијек све са собом, кажу.
корак кад ускладиш
са својим дублетом,
сагнеш се и покупиш
све што ти је
испало из џепа.

неко ће рећи: немој низ брдо.
неко ће рећи: испразни џеп,
али без џепа си као пробисвијет.

кажу: иди уз брдо,
ал' тако је теже,
све те више за земљу веже.
а, ја нећу то.
хоћу облаке, хоћу вјетар,
хоћу мирис напупалог цвијећа,
хоћу шуму, хоћу траву,
хоћу сва доба,сва прољећа.

ако идеш низ брдо
теже ћеш пасти,
а ход је лакши.
уз брдо пад је лет,
али за кратко.
а, ја нећу то.
хоћу зоре, хоћу сунце,
хоћу лептире и хоћу свице,
да потрчим кроз траву росну,
да ми вјетар развије косу,
да се винем, да полетим,
у шувару испод лишћа
да босу стопу
по ћилиму том спустим као
на персијски саг.

то мој је дом
и мој простор драг.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des