да осјетим дрхат у хладу висина
када се облаци као дјеца нетом
играју скривача пут небеских ширина.
и ја бих радо љубила онако
кô што нико никад у садашњем није;
као шипарица заљубит се тако
да му капље воде са дланова пијем..
у љубави лако је досегнут небеса
и пловити морем с кормилом лептира,
гледати у мјесец са звијездама реса.
кад остави те љубав, кад осјећај утихне,
кад учмало срце јоште само сања
узалудно, али, њежна миловања..
срце тад крвари, али се и боји
да ће да га згазе кроз шљивика стазе
гдје је некад давно сновима снивало,
кад се само лажно од љубави скривало,
кад је срце – срце и само то бивало.
