да улице су
безмало празне без нас.
сваки камечић и стопа свака
постаје преинака
у наш корак са четири стопе
на четири мјеста
на старом, охрдалом асвалту.
корак који је имао ритам.
на табли крај које смо
свакодневно пролазили
стајао је знак за стоп
који смо озбиљно схватали
и никад се нисмо освртали,
јер смо спознали шта значи
окрет у мјесту за 180 или 360 степени.
у сваком случају
стремили смо.
стремили?!
у облаке, у амбис,
у непроходну шуму,
у све што је представљало пад,
пропаст, раскинуће свих нити,
те танане пређе
између моје ти и твоје ја.
остали су непорозни
зидови међу нама
и улица која је остала сама од нас,
од моје тебе и твоје мене,
остала да одјекује ехом наших
бивших корака
који тек сада одјекују у нама.
