и потапам руке у облака пјену,
све више се чини само је нестварна
та шарена лажа што се у сан дјену.
како ли се зове, како ли се мами
да се опијамо нектаром тих рима
што у себи носи та малена птица
призвана из неких нестварних даљина.
шарене јој очи, руке сњежно бијеле,
загрљаја спремног за примити вазда
уморнога путника, тужнога дјечака;
ко је та незнанка, од чега се сазда.
ако мало проровиш по својој нутрини,
одвојиш и сложиш оно што је важно
схватићеш да у теби све је сасвим јасно,
да то само срце куца тако снажно.
