Жена у првом делу свог живота рађа, а у другом убија и сахрањује себе или оне око себе. Питање је када почиње тај други део? Са тим мислима студенткиња хемије Херонеја Букур разлупа кувано јаје о чело и поједе га. То је било све што је имала од залиха. Носила је веома дугу косу и њоме се обувала уместо кашиком за ципеле. Становала је на најпрометнијем месту у Београду, у изнајмљеној соби више кафане „Златно буренце“ и држала расхлађивач пун љубавних романа и шминке. Била је млада, гужвала је новчанице у шаци као марамицу када би ишла у куповину и сањала да негде на мору легне по подне на воду и одспава пола сата. Сећала се очевих руку по којима су као таласи терани ветром текле боре и умела да ћути у дуру и у молу. Звали су је Хера, обожавала је паприку, носила вечито ољућен пољубац, а под белим хемичарским огртачем пар бркатих сиса. Била је брза да може себи ухо одгристи, варила је већ у устима и схватала да се сваких неколико векова нека женска имена прометну у мушка, док остало остаје исто.
Било је, међутим, нешто што никако није успевала да уклопи у своју чисту слику света. То су били снови. Откуд у таквом једноставном животу, у коме се може трчати само између два уха, сваке вечери нешто тако необјашњиво као што су снови? Нешто што траје и после смрти.
– Снови се реинкарнирају – мислила је Хера – и то често женски снови у мушком телу и обратно… Колико света само човек среће у последње време у сновима! Као никад! Већ сам пренасељена!
Тако је закључила Хера, без размишљања купила тврдо укоричену књигу за инвентарисање и почела по свим правилима двојног књиговодства да пописује своје снове. Била је решена да ствар истера на чистину. Евидентирала је све што се јављало у тим сновима: порцулан, крушке и грађевине, инороге и коње, укоснице и бродове, дивље магарце и анђеле, чаше и стабла перидекса на којима слетели голуб постаје врана, кухињске столице и јехидне које се оплођују кроз уши, аутомобиле и мирисну рику пантера која неодољиво привлачи осталу дивљач из њених снова – све је редом заводила у за то одређене одељке утврђујући сваком артиклу број, цену и датум уношења у књигу. Нарочито често јављала се у њеним сновима змија која не сме да пређе преко сенке дрвета. У таквим случајевима, змија се обично пела уз дрво и понашала као да је грана све док нека птица не би слетела на њу. Тада би јој поставила питање. Ако птица не би дала тачан одговор, змија би је појела и Хера није знала да ли та ствар заслужује једну или две рубрике. Други најчешће завођени артикал у Хериној књизи снова био је један мајушни дечак. Отац тог детета није јео ништа осим меса, а мати ништа осим сочива; дете због оца није могло да окуси ништа сем меса, а због матере ништа сем сочива и тако је долазило да умре од глади у Херином сну.
– Очигледно ми у себи и други у нама преваљујемо свакодневно велико растојање – бележила је Хера на белинама своје књиге инвентара – то путовање обављамо врстом унутрашњих покрета брзих и кадрих да превале простор који у животу никада нећемо превалити. То унутрашње кретање у сну је савршеније од спољашњег, јер непокретност је непогрешива, она је прапокретач свега и обухвата и кретање у својој непомичности. Али – мислила је она даље – сан се може схватити и као животиња.
Пошто је заједно с братом још у детињству учила стране језике, Хера је са посебном пажњом инвентарисала језичке облике којим су се служиле она и друге особе у њеном сну. Било је то нешто као граматика снова, лингвистика сањарења и лексикон речи употребљених за време спавања. Тај Херин речник наликовао је, уосталом, сасвим оним „псећим речницима“ који су били у моди позних двадесетих година двадесетог века код младих госпођица. Оне су у њих уносиле изразе које разумеју њихови хртови, пудлице или бул-теријери. Тако је и у Херином речнику сан третиран као животиња која не говори истим језиком као њен господар, али понеке речи из Хериног језика јаве може да научи, као што је и Хера почела полако да учи граматику језика те чудне животиње и закључила да у језику снова постоје све именице, али да глаголи немају сва времена као у стварности.
Овога јутра, међутим, није јој било до снова. Март је фебруару крао дане, трава по наслоњачама испуштала је мирисе као жива, а она је црвеном оловком исправљала и оцењивала поштанске разгледнице које су јој на француском писали ученици са зимског распуста. Живела је од подучавања слабих ђака, али сада није била сезона, у очњацима су јој ударала два срца, у сваком зубу по једно, гладовала је као риба и лева бутина палила јој је десну док је листала новине. Тако је писало:
Наставница француског језика потребна двапут седмично за подучавање деце. Добрачина улица
Омотала је уши плетеницама и нашла се у Добрачиној улици број шест на трећем спрату из дворишта. Ту су станови имали по прозор на сунце и по прозор на ветар, али су се лети по њима умољчавали чак и пси. Наслонила је потиљак на дугме звонцета, извадила грожђану маст из ташне, намазала преврнутом кутијом доњу усну, доњом усном горњу и притиснула главом звоно. Симоновић – прочитала је на плочици и ушла. Пустио ју је дечак од десетак година; одмах је знала да ће јој бити ђак и помисли идући за њим:
– Овоме дупе рано почиње, већ у струку.
Брачни пар Симоновић посадио ју је у троногу столицу и најпре је било утврђено колико ће месечно примати за подучавање. По сваком детету хиљада динара било је примамљиво и она је пристала. Седела је опасана својом косом, бројала језиком зубе и гледала како Симоновић сваки пут кад би рекао р трепне левим оком. Сачекали су један тренутак да падне мрак, а потом су у три уске чаше налили неко јако пиће.
– Добро здравље! – пожелео је домаћин и двапут трепнуо левим оком као да броји кости у језику. Хера је таман осетила да губи време, када је приметила чудан молећив осмех на уснама своје послодавке. Дрхтао је тамо као нека мала престрављена животиња.
– Мора да су им деца плитка кô длан, кад је довде дошло! – закључила је Хера и у том часу је руком закачила чашу. Неколико капи паде по њеној хаљини. Она погледа то место, опази мрљу како се шири и брзо се опрости. Док је одлазила, имала је осећај да јој нокти расту вратоломном брзином.
У Васиној улици купила је две велике свеске и још исте вечери припремила их за своје будуће ученике. Као што су и њу учили у детињству, она је сваку страницу поделила усправном црвеном линијом на два дела. У десни стубац требало је уписивати садашње време и прошла времена француских глагола. Леви стубац био је одређен за будуће време, за погодбени начин и за партицип, који означава радњу напоредну оној главној.
Напољу су се смењивале зимске влаге са летњим влагама и куће су по собама испуштале прошлогодишње мирисе, када је Хера узела свеске и отишла на први час у Добрачину улицу. Болели су је „ђавољи уједи“ на табанима док је улазила у стан Симоновића на трећем спрату.
– Кажи ми који је дан данас, али искрено! – упитала је свог питомца гледајући га као змија жабу. Он се збунио, видела је како се дими неким чудним знојем и окреће јој поново задњицу.
Одвео ју је до стола око којег су биле три зелене столице; у мрачној соби горела је светиљка дању, а ноћу су је гасили, јер увече ту нико није седео. Часак касније пили су чај, она је гледала како дечак ноктима круни коцку шећера у шољу и како потом сиса нокат, а затим је у нову свеску почео да уписује прве француске глаголе. На столу пред њима стајала је и трећа шоља за чај, али она је остала неупотребљена.
– Да ли се ти бојиш смрти? – упита он Херу изненада.
– Ја о смрти не знам ништа, само знам да ћу умрети у 12 и пет.
– Како у дванаест и пет!
– Тако лепо. Сви Букури из моје породице били су минери. Мине су навијали да експлодирају у подне и то се знало у крају где су радили – у руднику, на изградњи пруге или слично, па се свет склањао чим затрубе подне. Ако мина не би експлодирала, онда би неко од Букура морао у 12 и пет ићи да види шта није у реду. И тако су обично завршавали.
– Па како ћеш и ти умрети у 12 и пет, кад ниси минер?
– Лепо. У дванаест се затвара хемијски институт где студирам. Опасне огледе који нису допуштени остављам за после дванаест, кад сви оду, и тада потпаљујем праву ватру. Сви ми кажу, заглавићеш и ти кô сви твоји у 12 и пет… А сада буди љубазан и настави своју лекцију, иначе нећеш никада постати свој човек; довека ћеш кијати на оца и зевати на мајку.
Док је тако говорила, Хера је гледала у ону трећу, неупотребљену шољу и другу свеску која је лежала на столу према трећој столици и била је разочарана што се није појавило и друго дете, јер је у огласу и разговорима та реч била помињана у множини, а и новчана накнада била би у складу с тим.
– Ови ране три дана пре зоре – помислила је, задала нову лекцију и сишла у кишу ходајући по „ђавољим уједима“ који су болели још јаче. Табани су јој се спуштали.
Нису, међутим, стигли да се спусте када се десило нешто неочекивано. Месец се приближио крају, било је време када пси пасу и она је једнога јутра на столу у Добрачиној улици нашла први омот са својом платом. Уместо хиљаду у омоту је лежало двапут толико. Било јој је, дакле, плаћено за два, уместо за једног ученика.
– Шта ће овде ова друга хиљада динара? – упитала је дечака.
– За Каћунчицу.
– За какву Каћунчицу?
– Имамо ми Каћунчицу.
– Ударићу те, коса ће ти отпасти! Ко је Каћунчица?
– Моја сестра – узвратио је дечак и насмејао се тако да су му уши побегле уз врат.
– Па што се не појављује на часовима та твоја Каћунчица?
– То бих и ја волео да знам.
– Како то не знаш?
– Не знам. Ја Каћунчицу никада нисам видео.
– Код овог је увек поподне – рекла је у себи Хера и додала:
– Постоји, или не постоји та твоја Каћунчица?
– Родитељи кажу да постоји. Мама се страшно љути ако неко посумња. Ја не знам. Знам само да сваки дан постављају за четворо, иако је место за Каћунчицу вечито празно, да кувају четврто јаје ујутру за доручак Каћунчици и да за нашег пса Кољу кажу да припада њој… Зимус, иселили су ме из собе, јер кажу да више није време да дечак и девојчица њених година спавају у истој просторији…
Дечак је заћутао и Хера је видела како укочено гледа у трећу, празну столицу за округлим столом.
– Чудно, зар не? – додао је и Хера је знала да ће му лево око трепнути чим му језик удари на глас р.
– Ови су луди као ветар! – закључила је, узела обе плате и отишла.
Али, следећег часа у стакленим вратима дочекала ју је уместо дечака његова мати. Да се заштити од влаге дисала је кроз косу док је прелазила преко балкона, али унутра, исукала је такав француски језик да му Хера са своје бедне четири године учења уопште није дорасла. Посадила је гошћу за округли сто и замолила је да у лекцијама посебно обрати пажњу на оне ствари које деци иду теже. Док је говорила, смењивала је уши као да је на стражи, децу је опет помињала у множини, њен осмех је дрхтао још јаче и нокте једне руке држала је закачене за ивицу стола. Бол у облику раздељка готово јој се видео на глави. Говорила је о задаћи из француског, а изгледало је као да је реч о животу или смрти.
– Увенуће ми уши од жалости! – помисли Хера слушајући је.
– Наравно да су у целини задовољни успехом деце – умиривала је жена Херу – али се показало да у садашњем и прошлом времену имају тешкоћа. Будуће време, напротив, добро познају. На томе не треба нарочито настојати…
Хера је седела на својој дугој коси и никако није успевала да изведе закључак зашто се та жена, чији је савршени француски језик слушала, не подухвати сама око своје деце, него их гаји на белом меду. Уто је из једне сунчане просторије, у мрак собе где се седело, ушао дечак. Мати се повукла и Хера се устремила на кривца. Показала му је брадом да седне, ногом му расплела ноге испод стола и зграбила свеску с француским глаголима решена да га пропита садашње и прошло време. Али, у том часу осетила је поново како јој бесомучно расту нокти. Погледала их је, видела да стварно расту и није могла да се сети ниједног облика, ниједног словца из десног ступца свеске, који је хтела да испитује. Отворила је свеску да се подсети и читајући наслове наредила дечаку да понови садашње и прошла времена помоћних француских глагола. Дечак је савршено знао одговоре и Хера се зачудила.
– Овде све знаш, а у школи седиш као замужен. Шта си то опет загрдио? Твоја се мати жали на тебе.
– Не жали се она на мене, него на Каћунчицу.
– Опет почињеш?
– Каћунчица – каже мама – одлично зна будуће време, али никако не може да научи садашње и прошло време. Мени је непојмљиво да она баш то не зна, јер су то просте ствари, лакше од оних првих… Али мама каже да сте ви управо зато ту да Каћунчицу извучете из шкрипца…
Хера се загледала у дечака, замишљено се опасала косом и отишла. Следећи пут дошла је с двобојном фризуром по моди и задала дечаку да преведе десет стихова из лекције о Хери и Леандру.
(одломак)
