logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Великани родољубиве поезије. Кратке приче.
slike pesnika

Бранка Попић | НА ЗИДУ


на зиду одраз дана што се сиви
у зиму касну, пред прољеће живо
и жели да вјеру у сунце распири
иако тмурно,иако криво.

за многе пусте жеље што се множе
неиживљене, пуна једа горка
оно све снаге своје улаже
да нам ведра јутра буду широка

и свијетла у тмини зиме посвемашње

slike pesnika

Бранка Попић | * * *


затвори очи,
можда је боље тако,
на зјенице навуци прозрачну мрену;
живи,
мада ти све говори: немој!
да л' узалуд ме моја душа прену?
задржаћу жељу.

slike pesnika

Бранка Попић | ЖИВОТ


живот је ланац догађања разних,
ланац људи што се једно за друго хвата;
зато тамо гдје нема рукохвата
људска рука бива
једина на рубу дохвата.



slike pesnika

Бранка Попић | РАСКОРАК


не блиједи више нити сјен
свелога цвијета што на сунцу
латице своје узалуд мије.
све казано,проказано
на отвореном мору плута.

и чему ће хтјети
све селице птице
повратак свој у боље крајеве,
да ли ће топлина за њих
да потраје?

зауздан вранац дивљега кова
пропиње ноге у вис,
а помамни кротитељ оштрином бича
га тјера на тло.

и завријеће све потисле приче
да изроне с ноћом на дан.
заспати неће црна ми слутња
што вјешто се спушта
мени на длан.

образ је слан.
slike pesnika

Бранка Попић | ВРАТИЋУ СЕ ЈЕДНОМ


вратићу се једном у крило мога краја,
па га макар кистом рисала по зраку,
одломићу грану шареног бескраја
што се чедно свио у сунчеву зраку.

потећи ће срцу осјећања мила,
недоплакан обзор над домом се шири
и бићу опет оно што сам била –
– несташна дјевојчица што у сунце вири.
slike pesnika

Бранка Попић | ИСПРЕД МЕНЕ

испред мене навучена завјеса
густога ткања.
иза мене пукла равница
и бара пуна локвања.
мами ме ова потоња
да прескачем са цвијета
на цвијет,
да узимам залет,
да се винем и да сањам,
своје дане драгоцјене
узалуд поклањам.

варка је то потмула!

ако разгрнем завјесу
густога ткања,
ако разгрнем завјесу,
ја не знам шта видјећу.
можда свјетло, можда свијет,
бијели дан и сунцокрет.
можда дјецу, можда коње,
дивљи трк
и гриве трес мрк.
slike pesnika

Бранка Попић | ЕХО КОРАКА


не заборави
да улице су
безмало празне без нас.
сваки камечић и стопа свака
постаје преинака
у наш корак са четири стопе
на четири мјеста
на старом, охрдалом асвалту.
корак који је имао ритам.

на табли крај које смо
свакодневно пролазили
стајао је знак за стоп
који смо озбиљно схватали
и никад се нисмо освртали,
јер смо спознали шта значи
окрет у мјесту за 180 или 360 степени.
у сваком случају
стремили смо.
стремили?!
у облаке, у амбис,
у непроходну шуму,
у све што је представљало пад,
пропаст, раскинуће свих нити,
те танане пређе
између моје ти и твоје ја.
остали су непорозни
зидови међу нама
и улица која је остала сама од нас,
од моје тебе и твоје мене,
остала да одјекује ехом наших
бивших корака
који тек сада одјекују у нама.
slike pesnika

Бранка Попић | КАД СЕ ЗАПУТИШ


кад се запутиш
уз брдо или низ брдо
(више није ни важно)
носиш увијек све са собом, кажу.
корак кад ускладиш
са својим дублетом,
сагнеш се и покупиш
све што ти је
испало из џепа.

неко ће рећи: немој низ брдо.
неко ће рећи: испразни џеп,
али без џепа си као пробисвијет.

кажу: иди уз брдо,
ал' тако је теже,
све те више за земљу веже.
а, ја нећу то.
хоћу облаке, хоћу вјетар,
хоћу мирис напупалог цвијећа,
хоћу шуму, хоћу траву,
хоћу сва доба,сва прољећа.

ако идеш низ брдо
теже ћеш пасти,
а ход је лакши.
уз брдо пад је лет,
али за кратко.
а, ја нећу то.
хоћу зоре, хоћу сунце,
хоћу лептире и хоћу свице,
да потрчим кроз траву росну,
да ми вјетар развије косу,
да се винем, да полетим,
у шувару испод лишћа
да босу стопу
по ћилиму том спустим као
на персијски саг.

то мој је дом
и мој простор драг.
slike pesnika

Бранка Попић | ДОК СЕ ЉУЉУШКАМ


и док се љуљушкам у колијевци сања
и потапам руке у облака пјену,
све више се чини само је нестварна
та шарена лажа што се у сан дјену.

како ли се зове, како ли се мами
да се опијамо нектаром тих рима
што у себи носи та малена птица
призвана из неких нестварних даљина.

шарене јој очи, руке сњежно бијеле,
загрљаја спремног за примити вазда
уморнога путника, тужнога дјечака;
ко је та незнанка, од чега се сазда.

ако мало проровиш по својој нутрини,
одвојиш и сложиш оно што је важно
схватићеш да у теби све је сасвим јасно,
да то само срце куца тако снажно.
slike pesnika

Бранка Попић | И ЈА БИХ РАДО


и ја бих радо да се винем небу,
да осјетим дрхат у хладу висина
када се облаци као дјеца нетом
играју скривача пут небеских ширина.

и ја бих радо љубила онако
кô што нико никад у садашњем није;
као шипарица заљубит се тако
да му капље воде са дланова пијем..

у љубави лако је досегнут небеса
и пловити морем с кормилом лептира,
гледати у мјесец са звијездама реса.

кад остави те љубав, кад осјећај утихне,
кад учмало срце јоште само сања
узалудно, али, њежна миловања..
срце тад крвари, али се и боји

да ће да га згазе кроз шљивика стазе
гдје је некад давно сновима снивало,
кад се само лажно од љубави скривало,
кад је срце – срце и само то бивало.
slike pesnika

Бранка Попић | НЕМОЈ МИ


немој ми мрсити конце
од власи неоседлане ждребице
што пољима дивљим се размеће
и разастире своје чари.

на вјеђе ми немој утискивати
слике што желиш да их видим,
на прсте ми немој притискати
додир свој што бриди.
– једноставно немој –

оседлај себи коња врана,
скоком на њега сједни,
руком га за гриву потегни
и крени дивље у нејасне прерије
живота незнана што тек се назире.
и тражи себи одану кују
што од тебе не зазире,
што те не презире,
само те подноси
јер се не заноси
видике нестварне
с тобом да дохвати.
slike pesnika

Бранка Попић

Бранка Попић

Рођена је 1966. године у Висо-ком, Босна и Херцеговина. Основну и средњу школу завршава у родном граду, а потом се уписује, на Фило-зофски факултету у Сарајеву на одсек за Југословенску књижевност и српско-хрватски језик, али након три године студирања напушта факултет и заснива породицу.
Пише још од детињства и осва-јала је школске и општинске на-граде, али није покушавала да објављује у књижевним часописима или зборницима.
Од 1990. године занемарује писање пишући веома ретко. Свој поновни препород доживљава 2011. године кад почиње да пише интензивно. Има пет припремљених збирки поезије, као и једну збирку кратких прича. У децембру 2017. је примећена од уредништва часописа Хоризонт из Земуна у којем објављује једну причу, а потом објављује у часопису Суштина поетике, као и на Онлајн поезији истог часописа. У четири заједничке збирке Културе снова из Загреба заступљена је са по једном песмом.
Половином 2018. године објављује своју прву самосталну збирку песама Рубац у руци, касније другу На латици кап (2019).
Године 2004. досељава се у Босанску Градишку где живи и данас.
slike pesnika

Рабиндранат Тагоре | ПЕВАЧЕВЕ ЖРТВЕ 73


За мене
ослобођење није у одрицњу.
Осећам загрљај слободе
у небројеним везама радости.

Напајаш ме
својим свежим вином,
разноврсним бојама и мирисима,
и пуниш овај трошни суд до руба.

Свет мој ужиже
стотину светлила на Твоме огњу,
и меће их пред олтар Твога храма.

Не! Никада ја нећу
затворити вратнице својих чула.
Блаженство гледања,
слушања и пипања носиће
Твоје блаженство.

Да, све моје уобразиље
букнуће у буктиње радости,
и сва ће жудња моја
сазрети у у плодове љубави.

▪ Превод Давид С. Пијаде
slike pesnika

Пабло Неруда – СОНЕТ бр. 3

Опора љубави, љубичице окруњена трњем,
шипражје између многих страсти накостријешено,
копље болова и круницо гњева,
којим си путем и како пошла у моју душу?

Зашто си суновратила свој болни пламен
одједном, између хладног лишћа мог пута?
Тко ти означи кораке који те носе к мени?
Који цвијет, камен и дим показаше моје боравиште?

Сигурно је да је дрхтала стравична ноћ
и зора испунила све врчеве својим вином,
а сунце учврстило своју присутност небеску,

док ме окрутна љубав опсједала неперстано
све док, сјекући својим сабљама и трњем,
у моме срцу не отвори ужарени пут.

Са шпанског превео Звонимир Голоб
slike pesnika

Милан Ракић – КАО БАЈКА

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...
Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,

Да неземаљски изглед дâ твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини.
Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,

И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све ишчезава,
Па кад на мене падну усне твоје,
Да ишчезнемо и ми, обадвоје...
slike pesnika

Јован Дучић – ЧЕКАЊЕ

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели —

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући. 
slike pesnika

Мира Алечковић – НАЈЛЕПША РЕЧ

Од тол'ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе
зовнем ли само, мени хрле,
мамине руке меке и лепе . . .

Мамине руке ми косу сплићу,
њина ме љубав на пут спрема,
када порастем као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.

Мамине очи ме увек прате, –
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чакам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.

Као у бајци која се воли
снег се детињства меко засребри . . .
Кад мене боли и њу заболи, –
и зато хвала, мајко, теби,

зато од тол'ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.
slike pesnika

Мира Алечковић – ПЕСМА ЗА МАМИНЕ ОЧИ

За све бесане ноћи
и за све брижне очи
које си од мене крила,
за све уздахе твоје,
за очи које се боје
за мене, мајко мила,

за све пољупце твоје,
за руке твоје мајке,
за речи топле, благе,
које си шапутала,
за све, за све ти хвала.

За сву одшиту дугмад,
за све немирлуке моје,
за порубе које си шила,
за сваку твоју сузу
која није потекла,
за све што си ми дала,
за све што си ми рекла,
хвала ти, мајко мила.
slike pesnika

Душко Трифуновић – ИМА НЕШТО У ТОМ...

Има нешто у том што ме нећеш,
остављаш ми времена за друге.
Видим како весело облећеш
као лептир око моје туге.

Има нешто у том што ме нећеш,
нешто чему сама не знаш име.
Све што кажеш на шалу окрећшс,
а све значи – не заборави ме.

Има нешто у том што ме нећеш,
од те лажи начисто умрећу
Има нешто у том што ме нећеш,
и у томе што ја тебе нећу.
slike pesnika

Иво Андрић – ЈУТРО

(Дан један празних очију и замагљена чела.)
Тога је јутра црна птица пјевала у срцу мом:
била је – била! – твоја младост
И све је прошло с њом;
не походи нас двапут радост.
Црвљиво воће брзо зре,
а сужањ не зна сунца ни неба
већ брзо стари и брзо мре. –

Тога је јутра златна жица препукла у срцу мом.

1915.
slike pesnika

Иван В. Лалић – ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свеукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака —
Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле —
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
у сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.

(18. II 1992)
slike pesnika

Мисли великана


Једина права грешка у животу је грешка из које ништа нисмо научили.
Народна изрека

Рана која се крије, споро и тешко зацељује.
Иво Андрић
(1892-1975)

Волети некога, значи - пристати да остариш са њим.
Албер Ками
(1913-1960)

mislivelikana.com
slike pesnika

Мисли великана


Теже је примити савет него одбити поклон.
Жорж Санд
(1804–1876)

Слепа љубав, то је једина љубав. За љубав треба невиности, колико и за религију. Само слепе очи љубави нађу највеће путеве судбине, као што се само затворених очију види лице божје у свој чистоти и величини.
Јован Дучић
(1871-1943)

Има жена које су неугледне и опоре на очи, као сеоски хлебац, али крију у себи велику и здраву сласт за онога ко се не да збунити спољашњошћу него гледа и осећа дубље и стварније.
Иво Андрић
(1892-1975)

mislivelikana.com
slike pesnika

Мисли великана


Код кога је срце тмурно - код тога је сваког дана киша!
Народна изрека

Има велике сиротиње међу нашом децом, којој,
сем пара, родитељи ништа нису могли дати.

Душко Радовић
(1922 – 1984)

Ма колико била окорела нечија ћуд, растопиће се на ватри љубави. Ако се пак не промени, то значи да ватра није била довољно јака.
Махатма Ганди
(1869-1948)

mislivelikana.com
slike pesnika

Мисли великана

● Огроман је распон патње између наше неутољиве људске жеље за нечим што личи на чудо и нашег јасног увиђања да чуда нема и не може их бити.
Иво Андрић
(1892–1975)

Волети свет и живот, волети упркос патњи, прихватити са захвалношћу сваки зрак сунца и ни у болу не заборавити на осмех – тај наук сваке праве поезије никада неће застарети и данас је, више него икад, потребан и добродошао.
Херман Хесе
(1877 – 1962)

Човек не може да открије нови океан ако нема храбрости да изгуби из вида обалу.
Андре Жид
(1869-1951)

mislivelikana.com 
slike pesnika

Милорад Павић – УНУТРАШЊА СТРАНА ВЕТРА

Жена у првом делу свог живота рађа, а у другом убија и сахрањује себе или оне око себе. Питање је када почиње тај други део? Са тим мислима студенткиња хемије Херонеја Букур разлупа кувано јаје о чело и поједе га. То је било све што је имала од залиха. Носила је веома дугу косу и њоме се обувала уместо кашиком за ципеле. Становала је на најпрометнијем месту у Београду, у изнајмљеној соби више кафане „Златно буренце“ и држала расхлађивач пун љубавних романа и шминке. Била је млада, гужвала је новчанице у шаци као марамицу када би ишла у куповину и сањала да негде на мору легне по подне на воду и одспава пола сата. Сећала се очевих руку по којима су као таласи терани ветром текле боре и умела да ћути у дуру и у молу. Звали су је Хера, обожавала је паприку, носила вечито ољућен пољубац, а под белим хемичарским огртачем пар бркатих сиса. Била је брза да може себи ухо одгристи, варила је већ у устима и схватала да се сваких неколико векова нека женска имена прометну у мушка, док остало остаје исто.
Било је, међутим, нешто што никако није успевала да уклопи у своју чисту слику света. То су били снови. Откуд у таквом једноставном животу, у коме се може трчати само између два уха, сваке вечери нешто тако необјашњиво као што су снови? Нешто што траје и после смрти.
– Снови се реинкарнирају – мислила је Хера – и то често женски снови у мушком телу и обратно… Колико света само човек среће у последње време у сновима! Као никад! Већ сам пренасељена!
Тако је закључила Хера, без размишљања купила тврдо укоричену књигу за инвентарисање и почела по свим правилима двојног књиговодства да пописује своје снове. Била је решена да ствар истера на чистину. Евидентирала је све што се јављало у тим сновима: порцулан, крушке и грађевине, инороге и коње, укоснице и бродове, дивље магарце и анђеле, чаше и стабла перидекса на којима слетели голуб постаје врана, кухињске столице и јехидне које се оплођују кроз уши, аутомобиле и мирисну рику пантера која неодољиво привлачи осталу дивљач из њених снова – све је редом заводила у за то одређене одељке утврђујући сваком артиклу број, цену и датум уношења у књигу. Нарочито често јављала се у њеним сновима змија која не сме да пређе преко сенке дрвета. У таквим случајевима, змија се обично пела уз дрво и понашала као да је грана све док нека птица не би слетела на њу. Тада би јој поставила питање. Ако птица не би дала тачан одговор, змија би је појела и Хера није знала да ли та ствар заслужује једну или две рубрике. Други најчешће завођени артикал у Хериној књизи снова био је један мајушни дечак. Отац тог детета није јео ништа осим меса, а мати ништа осим сочива; дете због оца није могло да окуси ништа сем меса, а због матере ништа сем сочива и тако је долазило да умре од глади у Херином сну.
– Очигледно ми у себи и други у нама преваљујемо свакодневно велико растојање – бележила је Хера на белинама своје књиге инвентара – то путовање обављамо врстом унутрашњих покрета брзих и кадрих да превале простор који у животу никада нећемо превалити. То унутрашње кретање у сну је савршеније од спољашњег, јер непокретност је непогрешива, она је прапокретач свега и обухвата и кретање у својој непомичности. Али – мислила је она даље – сан се може схватити и као животиња.
Пошто је заједно с братом још у детињству учила стране језике, Хера је са посебном пажњом инвентарисала језичке облике којим су се служиле она и друге особе у њеном сну. Било је то нешто као граматика снова, лингвистика сањарења и лексикон речи употребљених за време спавања. Тај Херин речник наликовао је, уосталом, сасвим оним „псећим речницима“ који су били у моди позних двадесетих година двадесетог века код младих госпођица. Оне су у њих уносиле изразе које разумеју њихови хртови, пудлице или бул-теријери. Тако је и у Херином речнику сан третиран као животиња која не говори истим језиком као њен господар, али понеке речи из Хериног језика јаве може да научи, као што је и Хера почела полако да учи граматику језика те чудне животиње и закључила да у језику снова постоје све именице, али да глаголи немају сва времена као у стварности.
Овога јутра, међутим, није јој било до снова. Март је фебруару крао дане, трава по наслоњачама испуштала је мирисе као жива, а она је црвеном оловком исправљала и оцењивала поштанске разгледнице које су јој на француском писали ученици са зимског распуста. Живела је од подучавања слабих ђака, али сада није била сезона, у очњацима су јој ударала два срца, у сваком зубу по једно, гладовала је као риба и лева бутина палила јој је десну док је листала новине. Тако је писало:
Наставница француског језика потребна двапут седмично за подучавање деце. Добрачина улица
Омотала је уши плетеницама и нашла се у Добрачиној улици број шест на трећем спрату из дворишта. Ту су станови имали по прозор на сунце и по прозор на ветар, али су се лети по њима умољчавали чак и пси. Наслонила је потиљак на дугме звонцета, извадила грожђану маст из ташне, намазала преврнутом кутијом доњу усну, доњом усном горњу и притиснула главом звоно. Симоновић – прочитала је на плочици и ушла. Пустио ју је дечак од десетак година; одмах је знала да ће јој бити ђак и помисли идући за њим:
– Овоме дупе рано почиње, већ у струку.
Брачни пар Симоновић посадио ју је у троногу столицу и најпре је било утврђено колико ће месечно примати за подучавање. По сваком детету хиљада динара било је примамљиво и она је пристала. Седела је опасана својом косом, бројала језиком зубе и гледала како Симоновић сваки пут кад би рекао р трепне левим оком. Сачекали су један тренутак да падне мрак, а потом су у три уске чаше налили неко јако пиће.
– Добро здравље! – пожелео је домаћин и двапут трепнуо левим оком као да броји кости у језику. Хера је таман осетила да губи време, када је приметила чудан молећив осмех на уснама своје послодавке. Дрхтао је тамо као нека мала престрављена животиња.
– Мора да су им деца плитка кô длан, кад је довде дошло! – закључила је Хера и у том часу је руком закачила чашу. Неколико капи паде по њеној хаљини. Она погледа то место, опази мрљу како се шири и брзо се опрости. Док је одлазила, имала је осећај да јој нокти расту вратоломном брзином.
У Васиној улици купила је две велике свеске и још исте вечери припремила их за своје будуће ученике. Као што су и њу учили у детињству, она је сваку страницу поделила усправном црвеном линијом на два дела. У десни стубац требало је уписивати садашње време и прошла времена француских глагола. Леви стубац био је одређен за будуће време, за погодбени начин и за партицип, који означава радњу напоредну оној главној.
Напољу су се смењивале зимске влаге са летњим влагама и куће су по собама испуштале прошлогодишње мирисе, када је Хера узела свеске и отишла на први час у Добрачину улицу. Болели су је „ђавољи уједи“ на табанима док је улазила у стан Симоновића на трећем спрату.
– Кажи ми који је дан данас, али искрено! – упитала је свог питомца гледајући га као змија жабу. Он се збунио, видела је како се дими неким чудним знојем и окреће јој поново задњицу.
Одвео ју је до стола око којег су биле три зелене столице; у мрачној соби горела је светиљка дању, а ноћу су је гасили, јер увече ту нико није седео. Часак касније пили су чај, она је гледала како дечак ноктима круни коцку шећера у шољу и како потом сиса нокат, а затим је у нову свеску почео да уписује прве француске глаголе. На столу пред њима стајала је и трећа шоља за чај, али она је остала неупотребљена.
– Да ли се ти бојиш смрти? – упита он Херу изненада.
– Ја о смрти не знам ништа, само знам да ћу умрети у 12 и пет.
– Како у дванаест и пет!
– Тако лепо. Сви Букури из моје породице били су минери. Мине су навијали да експлодирају у подне и то се знало у крају где су радили – у руднику, на изградњи пруге или слично, па се свет склањао чим затрубе подне. Ако мина не би експлодирала, онда би неко од Букура морао у 12 и пет ићи да види шта није у реду. И тако су обично завршавали.
– Па како ћеш и ти умрети у 12 и пет, кад ниси минер?
– Лепо. У дванаест се затвара хемијски институт где студирам. Опасне огледе који нису допуштени остављам за после дванаест, кад сви оду, и тада потпаљујем праву ватру. Сви ми кажу, заглавићеш и ти кô сви твоји у 12 и пет… А сада буди љубазан и настави своју лекцију, иначе нећеш никада постати свој човек; довека ћеш кијати на оца и зевати на мајку.
Док је тако говорила, Хера је гледала у ону трећу, неупотребљену шољу и другу свеску која је лежала на столу према трећој столици и била је разочарана што се није појавило и друго дете, јер је у огласу и разговорима та реч била помињана у множини, а и новчана накнада била би у складу с тим.
– Ови ране три дана пре зоре – помислила је, задала нову лекцију и сишла у кишу ходајући по „ђавољим уједима“ који су болели још јаче. Табани су јој се спуштали.
Нису, међутим, стигли да се спусте када се десило нешто неочекивано. Месец се приближио крају, било је време када пси пасу и она је једнога јутра на столу у Добрачиној улици нашла први омот са својом платом. Уместо хиљаду у омоту је лежало двапут толико. Било јој је, дакле, плаћено за два, уместо за једног ученика.
– Шта ће овде ова друга хиљада динара? – упитала је дечака.
– За Каћунчицу.
– За какву Каћунчицу?
– Имамо ми Каћунчицу.
– Ударићу те, коса ће ти отпасти! Ко је Каћунчица?
– Моја сестра – узвратио је дечак и насмејао се тако да су му уши побегле уз врат.
– Па што се не појављује на часовима та твоја Каћунчица?
– То бих и ја волео да знам.
– Како то не знаш?
– Не знам. Ја Каћунчицу никада нисам видео.
– Код овог је увек поподне – рекла је у себи Хера и додала:
– Постоји, или не постоји та твоја Каћунчица?
– Родитељи кажу да постоји. Мама се страшно љути ако неко посумња. Ја не знам. Знам само да сваки дан постављају за четворо, иако је место за Каћунчицу вечито празно, да кувају четврто јаје ујутру за доручак Каћунчици и да за нашег пса Кољу кажу да припада њој… Зимус, иселили су ме из собе, јер кажу да више није време да дечак и девојчица њених година спавају у истој просторији…
Дечак је заћутао и Хера је видела како укочено гледа у трећу, празну столицу за округлим столом.
– Чудно, зар не? – додао је и Хера је знала да ће му лево око трепнути чим му језик удари на глас р.
– Ови су луди као ветар! – закључила је, узела обе плате и отишла.
Али, следећег часа у стакленим вратима дочекала ју је уместо дечака његова мати. Да се заштити од влаге дисала је кроз косу док је прелазила преко балкона, али унутра, исукала је такав француски језик да му Хера са своје бедне четири године учења уопште није дорасла. Посадила је гошћу за округли сто и замолила је да у лекцијама посебно обрати пажњу на оне ствари које деци иду теже. Док је говорила, смењивала је уши као да је на стражи, децу је опет помињала у множини, њен осмех је дрхтао још јаче и нокте једне руке држала је закачене за ивицу стола. Бол у облику раздељка готово јој се видео на глави. Говорила је о задаћи из француског, а изгледало је као да је реч о животу или смрти.
– Увенуће ми уши од жалости! – помисли Хера слушајући је.
– Наравно да су у целини задовољни успехом деце – умиривала је жена Херу – али се показало да у садашњем и прошлом времену имају тешкоћа. Будуће време, напротив, добро познају. На томе не треба нарочито настојати…
Хера је седела на својој дугој коси и никако није успевала да изведе закључак зашто се та жена, чији је савршени француски језик слушала, не подухвати сама око своје деце, него их гаји на белом меду. Уто је из једне сунчане просторије, у мрак собе где се седело, ушао дечак. Мати се повукла и Хера се устремила на кривца. Показала му је брадом да седне, ногом му расплела ноге испод стола и зграбила свеску с француским глаголима решена да га пропита садашње и прошло време. Али, у том часу осетила је поново како јој бесомучно расту нокти. Погледала их је, видела да стварно расту и није могла да се сети ниједног облика, ниједног словца из десног ступца свеске, који је хтела да испитује. Отворила је свеску да се подсети и читајући наслове наредила дечаку да понови садашње и прошла времена помоћних француских глагола. Дечак је савршено знао одговоре и Хера се зачудила.
– Овде све знаш, а у школи седиш као замужен. Шта си то опет загрдио? Твоја се мати жали на тебе.
– Не жали се она на мене, него на Каћунчицу.
– Опет почињеш?
– Каћунчица – каже мама – одлично зна будуће време, али никако не може да научи садашње и прошло време. Мени је непојмљиво да она баш то не зна, јер су то просте ствари, лакше од оних првих… Али мама каже да сте ви управо зато ту да Каћунчицу извучете из шкрипца…
Хера се загледала у дечака, замишљено се опасала косом и отишла. Следећи пут дошла је с двобојном фризуром по моди и задала дечаку да преведе десет стихова из лекције о Хери и Леандру.
(одломак)
slike pesnika

Шарл Бодлер – ПРЕОБРАЋЕЊА

Анђеле пун ведрине, знаш ли стрепњу без мира,
Срамоту, грижу, безнадне јецаје и чаму,
Неодређену језу што прожме ноћну таму
И стегне срце ко што се згужва лист папира?
Анђеле пун ведрине, знаш ли стрепњу без мира?

Анђеле пун доброте, знаш ли мржњу што руши,
Стиснуту пест у сени и горке сузе жучи,
Кад нас Освета својим пакелним зовом мучи
Потчинивши тако све моћи у нашој души?
Анђеле пун доброте, знаш ли мржњу што руши?

Анђеле препун здравља, знаш ли Грознице гнусне,
Кад се крај дугог зида суре болнице вуку,
Налик на изгнанике што носе своју муку,
Тражећи ретко сунце и тек мичући усне?
Анђеле препун здравља, знаш ли Грознице гнусне?

Анђеле пун лепоте, знаш ли дубоке боре,
Страх од старења, беспримерну муку што слама:
Читати тајни ужас од присности са нама
У очима за којим давно нам очи горе?
Анђеле пун лепоте, знаш ли дубоке боре?

Анђеле пун милине, веселости и сјаја,
Давид би на самрти себи тражио здравља
У зрачењу што се из тела ти дивног јавља;
А ја бих само да ми измолиш опроштаја,
Анђеле пун милине, веселости и сјаја!

Превео Леон Којен
slike pesnika

Шарл Бодлер – МУЗИКА

Музика често шчепа ме као неко море!
Ка својој бледој звезди,
под магловитим сводом или кроз плавет горе
једро моје зајезди;

кад подам напред груди и од напетих плућа
кад ми једриље бива,
савлађујем грбине таласа надирућа
који ми ноћ сакрива;

осећам да у мени силно трепте све страсти
које и бродомломним
повољан ветар, бура и њене све пошасти

над понором огромним
њишу ме. А иначе, маина, грдна слика
мог духа очајника!

• Превео Борислав Радовић
slike pesnika

Коста Абрашевић – ЗВИЖДИ ВЕТРЕ


Звижди ветре, на све стране,
чупај дрво, крши гране!
Свом силином свога лета
хуји, јури, преко света.
Звижди песму – да се хори!
Храбром борцу да се бори
за живота свога цела
за идеју за начела.
Нек га увек прати нада:
да ће, кад га смрт свлада,
нови борци да се јате,
барјак његов да прихвате.
Звижди песму, звижди свима,
силницима, тиранима!

Звижди ветре, јаче, тише,
лети ниже, лети више!
У руднике тамне сиђи,
фабрикама влажним приђи;
кроз тамнице мрачне бруји,
преко тучних њива хуји –
свуд где чујеш тужна крика
раденица, мученица,
кроз редове њихне спеши,
силном надом крепи, теши,
песмом наде, песмом моћи,
песмом среће, што ће доћи,
лечи јаде ломних груди,
зору јављај, из сна буди.

Звижди ветре, летећ журно,
звижди громко, силно, бурно;
у висину лет свој дижи,
у све краје света стижи,
звижди химну, чији гласи
нек се разлију ко таласи,
химну братства – свет да сроди
једнакости и слободи.
slike pesnika

Коста Абрашевић – ОДЈЕК


Кроз гору коњиц хита, лице му сетно, бледо,
               Мори га туга, мори га вај.
„Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани,
              Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“
А одјек гором јечи:
              „У гробу тек је крај!...“
Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се…
               Славујев јекну глас…
„О, небо, где ћу наћи станка и покој души?
               Да није у гробу спас?“
А одјек гором јечи:
               „У гробу само је спас!...“
Топота помног коња кроз лисну густу гору
               Потмули бруји јек.
„О, куда сада гредем, да л' на крај света мору,
               Ил' тамном гробу већ!“
А одјек гором јечи:
               „Ка тамном гробу већ!...“
Сенку за сенком јела промиче помни коњиц.
               Тек сова изви глас.
„О, збогом, свете мрски, – о, збогом жићу горки,
               У гробу тек је спас!“
А одјек гором јечи:
               „У гробу тек је спас!...“

Шабац, 1894.
slike pesnika

Коста Абрашевић – ПОТОКУ


Ој, поточе, жури, жури,
Одавно те море чека,
Нек те умор не савлада,
Ма да идеш из далека:

Па кад те бурно море
На широке прими груди
Реци тужно, реци њему,
Реци да су жедни људи:

Нису жедни, нису воде,
Већ су жедни, ој, слободе!

Бања Ковиљача, 1897.
slike pesnika

Коста Абрашевић – БУРА…


Ноћ се спустила на грешну земљу
И црним велом увила јој лице;
Нит сија озго блеђани месец
Нити безбројне сјају звездице.
Облаци густи васељену, небо
Завили сасвим у магле своје;
Беснилом ветар хучи и бруји
Као да песму самртну поје.
Ветрови звижде кроз поноћ нему;
Севају муње, громови бију,
Земља се тресе као да по њој
Паклени дуси сад коло вију.
Кад муње севну, па кад загрми
Кô глас да чујем страхотног гнева:
Зар се гнев робља, патника вечног,
У громовима увек не излева?

1896.
slike pesnika

Коста Абрашевић – ДРАГОЈ

Љубим те, душо, љубим силним жаром
За тебе живот није бедан клет;
У миљу дане ти проводиш своје,
Ти не знаш, шта је, ко је овај свет!

Ти слатке снове будућности сневаш,
У цветну дољу упрла си гред;
А свака капка крви срца мога,
Леденом струјом ствара се у лед.

Цео свет теби љубак је и мио,
Мислиш, да срећом засјан је одсвуд,
О, али ја га с клетвом у смрт шаљем,
Јер крвном мржњом о, пламти ми груд.

Грлим те, душо, љубим силним жаром,
Силније, реци, да ли бити мож'?
И ако ти љубим, грлим вито тело, –
Држећи у руци – за тиране – нож.

Шабац, 1895.
slike pesnika

Коста Абрашевић – НЕ ЖАЛИМ ЖИВОТ


Смртни је часак дошô; гробу се ледном спремам,
Клеца ми трошно тело: животне снаге немам;
Ал' ја се не бојим смрти – живот је горак био –
Животне сласти нисам ни једне капи пио.

Смрт није страшна? Кад ми срце и душа веле,
Да ћу живети вечно, код оних што спас желе
Целоме људском роду.
Није ми живота жао; јер моје песме снаже
Патнике целога света што себи спасења траже –
У борби за слободу!

Шабац, 1897.
slike pesnika

Коста Абрашевић – ЦРВЕНА


Црвена је крвца, што кипи у нама;
Црвена је муња, што облак пролама,

Црвено је небо, кад се зором смије,
Црвен нам је барјак, што се гордо вије,

Црвена је мржња у нашим грудима
Па и гнев је црвен, што нас обузима.

О, тирани, чујте – не треба вам крити –
И освета наша – црвена ће бити!

1894.
slike pesnika

Коста Абрашевић


Коста Абрашевић
Рођен је 29. маја 1879. у Охриду. Био је српски песник, родоначелник пролетерске поезије. Три разреда грчке основне школе завршава у Охриду. Као син печалбара Наума Христића већ у деветој години се сели у Шабац где му нису признати завршени разреди у родном месту па поново уписује први разред. Приликом уписа, по очевом надимку Абрас, учитељица је Косту уписала под презименом Абрашевић и носио га је до краја живота.
Упорно читајући социјалистичку литературу и учећи се да гледа шире око себе постаје све борбенији и класно свеснији и пева о светлим данима који ће тек доћи снажним гласом прекаљеног борца, свесног шта треба мрзити, шта волети, и чему се надати. У том периоду настају песме позива на освету и борбу као једини излаз из неподношљивог стања. Таква је у нашој поезији јединствена трибунска песма Црвена(1894). Осећао се усамљеним у револуционарним настојањима и окупља истомишљенике с којима се састаје у својој соби, расправљају и договарају се о даљим активностима, и у томе је имао велику подршку мајке.
Веома упорни и ангажовани млади људи, у оквиру својих могућности, покрећу два листа: књижевни Омиров венац и сатирични Грбоња. Нису имали средстава за штампање и листови су излазили у рукопису, уз велики труд младих социјалиста а у тиражу од само два – три примерка. Прослеђивани су од руке до руке и тако читани.
Све ове делатности су оставиле трага на иначе осетљиво здравље Косте Абрашевића.  Таленат му се расцветавао али живот гасио. Песме је објављивао у Социјал-демократу (1895) и Врачу (1896). Свестан да му се ближи смртни час не пада у очајање већ песмом Не жалим живот (1897) изражава крајње искрено своју доследност у борби за слободу потлачених. У тим предсмртним данима је написао и своју најзрелију песму Звижди ветре (1897) која ће уз ЦрвенуБратствоСвет је нама отаџбина и друге остати снажан печат његове слободољубиве душе. Јован Скерлић је написао да нигде нису мржње и наде пролетерске певане са толико страсти, са толико узбуђења, са толико топлине. Група високошколаца социјалиста му је посмртно (1903) објавила прву збирку Песме. Превођен је на руски, мађарски, албански и румунски језик, а неке песме су му и компоноване. Несвакидашње оригиналан и надахнут, симбол је радничке борбе и многа културно – уметничка друштва су понела његово име, као и неколико школа.
Коста Абрашевић је умро од туберкулозе кад је требао почети да живи, у својој деветнаестој години 20. јануара 1898. у Шапцу. Сахрањен је на Камичком гробљу. Шабачки радници су му подигли споменик на коме је у средишњем делу уклесана плоча у облику отворене књиге, а на врху споменика је метална лира.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | НЕГДЕ У МЕНИ


Тамо где бол и празнина гледају
исту дугу
где додир њихов моје тело жари
а сузе као јесење кише покушавају
да угасе тугу
где мржња побеђује љубав
која удише своје последње сате
где крвари убод Аморове стреле
сребро тамни у боју твојих очију
молим душу и срце да схвате.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ПИШЕМ


Из душе која тужну песму пева
из очију које бол крију
из усана које не љубе.

Усамљена у мноштву
свих које сам привукла,
наследила, створила
за које сам руке ширила, 
за које сам се борила.

Спутана бременом 
које добровољно носим
срећна нисам.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | РАСТИ, ДЕЧАЧЕ


Најдражи дечаче у живот си закорачио,
у свет одговорности и одлука
иако си детињство прекорачио
не брини, то није грехота,
у томе и јесте твоја лепота.

Гледај обавезе кроз шарено стакло
у качкет стави, шалу и караоке
све ће ти бити занимљиво и лако,
живот је игра ако знаш кораке
у томе и јесте његова лепота.

Иди свуда и види све
за чим твоја душа гине,
ако дођеш до високог зида
немој се плашити његове висине,
направи чаробне мердевине
јер у креативности је лепота.

И воли сине, без страха, воли,
вољен буди због својих врлина –
Љубав је највећа истина
у њој је лепота сваког живота.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ДУШЕ ПРАЗНЕ


Зашто су душе празне
вама који бежите од греха и казне,
који се кријете од сваког порока,
који са страхом гледате пророка?

Вама који волите цео свет
а важан вам је само своје душе спас,
вама што ме с подсмехом гледате.
Ви, прозивам вас!

Хајде ти, млада дамо, реци
колико си њих бацила под ноге?
Спаваћеш у паклу с ђаволом,
ти иста као многе.

Ти, изборана лица,
што правду си делио целом свету,
ако можеш без имало стида,
погледај у очи овом детету.

Ти, свештениче, подигни главу
што у младости си пушио траву,
што од тебе скривали су вино
крв Христа православну.

Ви бедници лепог лица,
нежног додира и благих речи,
ви паћеници туђих визија –
казну остављате својој деци.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ПОСТОЈИШ, ЗНАМ

Постојиш негде
ти тако диван
с гласом који милује слух,
погледом што дира дубине душе моје
и руку извајаних за мој струк.

Постојиш негде
ти тако стрпљив
и бројиш дане за наше ноћи
дозивајући незнано ми име
тако леп у својој немоћи.

Постојиш негде
где ћу те срести
задихана од вековне потраге за тобом
руке уморне у твоје уплести и
удисати љубав.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | СРБИЈО

Откуд теби таква поља, такве реке, такве њиве
откуд мени такво небо и пространства и ширине?

Откуд теби такве птице, такве овце, такве козе
откуд мени ти снегови, такве кише, такве росе?

Откуд теби такве траве да по њима ја се ваљам
откуд теби такво цвеће да мирис за ухо стављам?

Откуд мени тол'ка љубав, такве песме, такве риме
откуд теби тих јунака да за тебе сваки гине?

Откуд нама добри људи, деца, стари вечно млади
зар је Бог баш овде хтео душу своју да ослади?
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ВЕЧЕ


Из твоје с локнама немирне главе
два враголаста ока поглед ми маме
да у њима видим светове далеке
окупам се у видицима те бистре реке.

Две кафе с ратлуком,
на столу столњак карирани
нагужван где руке нам се држе
чврсто, да не однесе их вихор
садашњице неке брже.

Уз две домаће ракије
заљубљено гледам младеж крај усне
почасно место за речи пркосне
уз дечачки звонки смех –
мангупски пољубац најави грех.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ОСЛОБОДИТЕ МЕ


Пустите ми мисли из тамнице
ваших ограничених стрељења,
да осете опет небеске ширине,
да их нахрани мајка земља
и напоје росама долине.

Пустите моје чежње из окова
ваших себичних жеља,
да врате ми наду да постојим
уз сва своја хтења
поносно да стојим.

Пустите, о пустите ме да живим
плешем, цртам, пишем,
пустите да постојању се дивим
и живот пуним плућима дишем
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ТАНГО


Пронађи мој поглед где нико није:
у пространствима немих висина
где дрхтим занесена – док роса мије
моју чежњу пурпурних дубина.

Заиграј танго с дрхтајем у мени,
удахни све искре које носе
по облацима од беле свиле
враголасте нам ноге сад босе.

Надахни мелодијом трептаве груди
пронађи сазвежђа у мојој коси
уснама шапни, мисли ми слуди
нек прсне зора од наших блуди.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | СУМЊА


Тешки дани – споро пролазише,
погубљење видех својих надања, крв.
Воћњаке мог оптимизма
полако поче нагризати црв.

И одједном схватих:
да то лице благо
што несигурно гледаше у моје очи
може постати биће ми драго
и тад му подарих све дане и ноћи.

И све молитве сиђоше ми с неба.
рекоше – он је све што ти треба,
и да стрпљење буде ми друг,
али сумња пуста мира ми неда,
кô да моја срећа враћа неки дуг.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ОК(Н)О


Кад бих могла у мисли да ти уђем
да завирим кроз то плаво око
да видим кога тако вешто кријеш
и има ли мене у теби дубоко

Кад бих могла да ти чујем снове
да знам с ким бели дворац градиш
да чујем кога твоје срце зове
да ли си хладан ил' се чежњом сладиш

slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ПРОСЈАК


Бежао је од злобних погледа,
крио се од лоших речи,
тражио лек што успомене лечи,
до цркве је старе стигао без даха
и ено га, крај иконе клечи 
као мало дете у тишини колевке
сам – над судбином свог живота јечи.

Он трчи ка смрти, зове је и моли,
све што има то је живот голи
и не може више бити његов роб,
најдражи поклон био би му гроб.

Он дрхти, пролазницима прича
причу свог живота да им наук буде,
али како просјак може бити достојан
да посаветује горде људе...

Његове се речи ломе о зидове
и опет у старој цркви клечи,
моли Бога да последњи буде 
који над својом судбином јечи.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | СРЕБРНА ТИШИНА


Тишина, када изговориш реч нестаје.
Ја зовем, дозивам и вриштим твоје име
а она не престаје...

Очи ми накваси сребрним сузама
златно перо у руку удене
и води ме мојим музама
а свакој твоје име надене.

Тада киша стихова по папиру сипи
неконтролисано рука их води
очију затворених док из њих кипи
опет нова нада што се роди.
slike pesnika

Маријана Банзић Ђоинчевић | ЖИВИМ ЗА ЈУЧЕ БОЈИМ СЕ ЗА СУТРА


Умиру дивне природе дела
све постаје тмурно и сиво.
Не чује се песма птица ни шум лишћа
само је моје срце живо.
Умиру људи који требају да живе
с њима умирем и ја.
Више се не чује звук гитаре
ни смех младих на тепиху траве
ни пламена ватре нема више
не падају чак ни исте кише.
топот коња давно је замро
лавеж пса је постао суров
уместо потока тече крв само
у моје се вене улива.
Немам с ким да будем жива.
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта