каткад са пучине мрачне гнусна града
над океан дуги где вечни сјај влада,
плав, прозрачан, дубок ко невиност што је?
Да л` ти се, Агато, вине срце твоје?
О море широко! Утишај ми јаде!
Кој` то демон мору, певачу суровом
големе оргуље хучних бура даде
да дадиља буде, да нас љуљка сном?
О море широко! Утишај ми јаде!
Нека ме брод носи, нек ме возе кола,
што даље! Од суза овде наста блато!
Рече ли ти јадно срце, о Агато:
што даље од греха, кајања и бола,
нека ме брод носи, нек ме возе кола!
Како си далеко, мирисави рају
где радост и љубав под сводом се скрива
и у чедној сласти срца растапају
и где све што љуби, вољено и бива;
како си далеко, мирисави рају!
•Превео Божидар Ковачевић
