slike pesnika

Џорџ Гордон Бајрон – МРАЧАН МИ ДУХ ЈЕ

dzordz gordon bajron mrcan mi duh jeМрачан ми дух је – о, брзо струне
Харфе дотакни да чујем њих;
Нек благи звуци уши ми пуне
Уз прста твојих додир тих.

Ако још нада пуни груд мени,
Тај звук ће је измамити знати,
Ако још суза има у зени,
Потећи ће, и бол ће стати.

Нек трзај буде дубок и снажан,
Нек ведра нота не буде прва;
Минстреле, чуј ме, плач ми је важан
Пре него бол ми срце схрва,

Јер туга је одњихала њега
И дуга, нема бол и несан,
Сад спознати најгоре од свега
Мора, ил' пући – ил' родити песан.
slike pesnika

Вељко Петровић – СРПСКА ЗЕМЉА

veljko petrovic srpska zemljaОво је земља бурјана и драча,
ово је земља подлих сунцокрета,
ово је земља пијанки и плача
и легло врапца који ниско лета.
Ово је земља бурјана и драча.

Ово је земља гнојна, здрава, јака
ал‘ на њој само штир високо ђико.
Ово је земља чмалих пупољака,
плодове чије не окуси нико.
Ово је земља гнојна, здрава, јака.

Ово је земља каснога цветања,
ово је земља мразева прерани‘,
ово је земља где се много сања,
а бербу мисли туча потамни.
Ово је земља каснога цветања.

Ово је земља отрована крви,
корење гдено крепког дуба труне,
орлови гину а благују црви,
где се ил‘ кади ил‘ паклено куне.
Ово је земља отрована крви.

Ово је земља проклета, ал‘ моја;
маћеха моја, моја мати драга;
о ја те мрзим, јер те нико ко ја
не љуби тако, моја мати драга!
О, ти си земља проклета, ал‘ моја!

А ја сам твоје пасторче што гори
и силне жуди распињу му прса,
и што се слепо нада новој зори,
и чека славу новога ускрса.
О, ја сам твоје пасторче што гори

да своја крила размане; и смело,
титанском снагом и уздањем, хоће
светлости праве да досегне врело
и да ти пружи с даљњег грма воће.
О, ја сам твоје пасторче што гори.

Ал‘ чујем глас твој. Он ме натраг зове.
И ја се враћам с несвршена дела.
У шупљих груди шупље носим снове,
скрхан и јадан; ал‘ тако си хтела,
јер ја чух глас твој, где ме натраг зове.

И ја се враћам опљачкане круне,
да вучем крст свој без ропца и плача.
Гушим се, гушим, а снага ми труне;
постајем храном бурјана и драча,
постајем храном бурјана и драча.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – КАД ПЕСНИК

andjelko zablacanski kad pesnnik raskrsca nesaniceКад песник постане човек
Једно дете је одрасло
Један сан се угасио
И једна тишина
Престала да звони

Кад песник постане човек
Усне му буду горко хладне
Мисли тешке и грубе
А срце стишано
У једноличном ритму

Кад песник постане човек
Они што су га сретали
Више га неће препознати
Они који нису –
Никад га неће ни срести

Кад песник постане човек
Ни он неће знати
Да све – некако
Нормалније га боли
И да јеца другачије сасвим

Из збирке Раскршћа несанице (2011)
slike pesnika

Добрица Ерић – ПЕСНИК И МЕСЕЦ

dobrica eric pesnik i mesecДaн кaд сјаше
са жедног ата
и ноћ зањише звездану љуљку,
песник и месец,
два нежна брата,
сретну се негде на брежуљку.

Око њих свици жиже носе
и попци раж тишине косе.
Бела лица
и бујне круне
косе, и плави лептири снова.

То су чобани
што носе пуне
торбице звезда и цветова.
Травке снене очице бришу
и трепће цвеће; и уздишу
заљубљене принцезе брезе.

Песник убере
булку из траве,
а месец звезду с нежним зрацима,
тада се куцну
и наздраве
пољу и реци и шумарцима!

Па дуго један другом
у воћу
рецитују своју самоћу…
slike pesnika

Милован Глишић – СИГУРНА ВЕЋИНА

milovan-glisic-sigurna-vecina san jednog ministra

(САН ЈЕДНОГ МИНИСТРА)

Седница министарска трајала је до неко доба ноћи. На дневном реду била су питања о претходним мерама које би могле осигурати влади извесну већину на новим изборима.

Кад је господин министар дошао у свој стан, па ушао у своју спаваћу собу и креснуо жижицу те запалио свећу, видео је да му сахат показује 11½.

– Гле, које је већ доба! – рече он свлачећи се полагано. – Близу поноћ!... И зевнувши једанпут, настави говорити полугласно сам себи: – Највише се бринем за те проклете изборе! Истина, постарали смо се да понамештамо своје људе по народу, али то је све још мало! Влада не може дотле бити осигурана док власт не узме у своје руке све професије у земљи... – Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави: – Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферују чиновнике – људе зависне од владе... Ааа! – И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан, изговори испрекидано и без везе: – Ааа!... У држави мора бити... све чиновник... сва занимања уврстити у државну службу... сва... сва...

И господин министар, уморан од великог и тешког посла, заспа као заклан...

На један мах – ду, ду, ду! на вратима; лупа неко горопадно.

Господин министар ђипи с кревета, протрља мало очи, па викну:

– Ко је?

– Ја сам.

– Ко си ти?

– Жандар.

Господин министар брзо отвори врата. Жандарм уђе, стаде по војнички и салутова.

– Шта је?

– Зову вас у седницу.

– Зар опет? Та нема ни по сахата како смо изишли!... А знаш ли зашто је сазвана седница?

– Не знам. Послаше ме да вас зовнем. Сви су тамо. Чекају вас.

– Добро... Иди!

Жандарм опет салутова, окрете се војнички и оде.

Министар се брже-боље обуче, па оде у министарство.

Сви министри, његове колеге, беху већ за великим столом с председником министарства на челу.

– Шта је опет сад? – упита господин министар зачуђено. – Што сте се искупили у поноћ?

– Па да наредимо изборе – одговори му председник министарства.

– За кад?

– За сутра... Крајње је већ време.

– Какве изборе, бог с вама? Зар не видите да још нисмо ни упола готови с претходним мерама?!

– Ех, нисмо да!

– А откуд јесмо! Нисмо још наместили по унутрашњости ни четвртину својих људи, а камоли што друго.

– О, да си ти жив и здрав – рече му један од колега – то је већ све давно завршено!... Ако не верујеш, ево ти званичних новина па се увери!

И господин министар узе од свога колеге званичне новине (један колосалан број штампан ситним словима на две стотине пуних табака!), метну новине преда се на сто и погледа у службени део. Одмах на челу тога дела беше наштампан овакав указ:

На предлог нашег министра тих и тих послова постављамо:

Ивка Ивковића, привременог попа IX класе парохије дивљачке, за привременог келнера исте класе у гостионици код "Три кеца" у Шапцу;

Лазу Лазића, галантериста IV класе у еснафу београдском, за изванредног шлосера III класе у еснафу нишком;

Косту Костића, столара II класе у еснафу ваљевском, за мутавџију исте класе у еснафу врањском; сву тројицу по потреби службе.

Јашу Јашића, шнајдера I класе у еснафу чачанском, за изванредног пандура исте класе у не готинским виноградима, а да врши дужност папуџије II класе у еснафу јагодинском;

Мишу Мишића, сељака II класе села Парцана, за сељака I класе села Вишњице;

Јоцу Јоцића, изванредног сељака III класе села Стублина, за сељака II класе села Ропочева, а да врши дужност сељака исте класе у Великој Иванчи и да збира летину с имања истога;

Нику Никића, шустера V класе у еснафу београдском, за изванредног кочијаша III класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе за варош Ниш и да прими зараду из зараде истога;

Мићу Мићића, берберина IV класе у еснафу пожаревачком, за изванредног бозаџију III класе у еснафу београдском, а да врши дужности сељака II класе села Миријева и да збира летину с имања истога...

И тако даље, и тако даље, и тако даље.

У први мах огледаше се на министровом лицу чуђење и недоумица, па затим – пријатно изненађење, па све већа и већа радост. На један мах сав устрепта од милине, поче журно и грозничаво превртати листове... Указ се отегао с краја до на крај свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали – и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати? – Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао? Одмах да наредимо изборе! Изборе!... изборе!... Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина! већи...

На један мах: буп! Трже се... Погледа око себе, а он на патосу поред кревета у својој спаваћој соби! Брзо устаде, попипа се по леђима и онако бунован прогунђа: – Ух, ала сам жестоко љоснуо!

И леже опет у кревет да спава.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ОПСЕНА

andjelko zablacanski opsena san napukle javeКад ноћ несносно за очи штипа
И мисли бију узалудне битке
А месец снове у бездно просипа
И срцем пише риме нечитке

Тад склопи капке – путуј далеко
Стежући несном постељу празну
Да негде исто – сад дрхти неко
Јер сања исту причу мазну

И тако дуго у тами ћути
Јер сан је дат нам да га јава сруши
И ко зна где су ти цветни пути
И шта ће сутра бити у души

Из збирке Сан напукле јаве (2009)
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ХОЋУ

andjelko zablacanski хоцу сан напукле јавеХоћу да сва чула
У један осећај сложим
И ту их сачувам само
За једне очи од несанице бистре
Пред мојом жудњом топле
А пред својом насмејане.

Хоћу да цео живот
Једном трену пред ноге ставим
И ту га живим
У вечности додира усана меких
И уздаху отетом
У процепу између сна и јаве.

Хоћу да сва пијанства
Отрезним пијанством новим
Једино вредним
Стихова самоће у ноћ загледаних
И тако дочекам свитања
Заборављена у њеној коси.

Из збирке Сан напукле јаве (2009)
slike pesnika

СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се,па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим Југ Богданом.
slike pesnika

СЛУГА МИЛУТИН

Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славнога Лазара;
Један гракће, други проговара:
"Да л' је кула славног кнез Лазара?
Ил' у кули нигђе никог нема?"
То из куле нитко не чујаше.
Већ то чула царица Милица,
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
"Ој Бога вам, два врана гаврана,
Откуда сте јутрос полећели?
Нијесте ли од поља Косова?
Виђесте ли двије силне војске?
Јесу ли се војске удариле?
Чија ли је војска задобила?"
Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој Бога нам, царице Милице!
Ми смо јутрос од Косова равна,
Виђели смо двије силне војске;
Војске су се јуче удариле,
Обадва су цара погинула;
Од Турака нешто и остало,
А од Срба и што је остало,
Све рањено и искрвављено."
Истом они тако бесјеђаху,
Ал' ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку;
На њему је рана седамнаест;
Вас му коњиц у крв огрезнуо.
Вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
Зар издаде цара на косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
Умиј мене студеном водицом,
И залиј ме црвенијем вином;
Тешке су ме ране освојиле."
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
Ђе погибе славни кнеже Лазо?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?
Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
Ђе погибе славни кнез Лазаре,
Ту су многа копља изломљена,
Изломљена и турска и српска,
Али више српска него турска,
Бранећ', госпо, свога господара,
Господара, славног кнез-Лазара;
А Југ ти је, госпо, погинуо
У почетку, у боју првоме;
Погибе ти осам Југовића,
Ђе брат брата издати не шћеде
Доклегође један тецијаше;
Још остаде Бошко Југовићу,
Крсташ му се по Косову вија,
Још разгони Турке на Буљуке,
Као соко тице голубове;
Ђе огрезну крвца до кољена,
Ту погибе Бановић Страхиња;
Милош ти је, госпо, погинуо
Код Ситнице, код воде Студене,
Ђе-но многи Турци изгинули:
Милош згуби турског цар-Мурата
И турака дванаест хиљада;
Бог да прости, ко га је родио!
Он остави спомен роду српском,
Да се прича и приповиједа
Док је људи и док је Косова!
А што питаш за проклетог Вука,
Проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
И одведе дванаест хиљада,
Госпо моја љутог оклопника."
slike pesnika

ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА

Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, -
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
"Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека".
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, -
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад' војске,
а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал' погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко
и са њима Вукашине краље:
у свакога триест иљад' војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.
Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал' погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!
Тад би Лаза надвладао Турке, -
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.
slike pesnika

Шарл Бодлер – MOESTA ET ERRABUNDA

sarl bodler moesta et errabundaДа л` ти се, Агато, вине срце твоје
каткад са пучине мрачне гнусна  града
над океан дуги где вечни сјај влада,
плав, прозрачан, дубок ко невиност што је?
Да л` ти се, Агато, вине срце твоје?

О море широко! Утишај ми јаде!
Кој` то демон мору, певачу суровом
големе оргуље хучних бура даде
да дадиља буде, да нас љуљка сном?
О море широко! Утишај ми јаде!

Нека ме брод носи, нек ме возе кола,
што даље! Од суза овде наста блато!
Рече ли ти јадно срце, о Агато:
што даље од греха, кајања и бола,
нека ме брод носи, нек ме возе кола!

Како си далеко, мирисави рају
где радост и љубав под сводом се скрива
и у чедној сласти срца растапају
и где све што љуби, вољено и бива;
како си далеко, мирисави рају!

•Превео Божидар Ковачевић
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта