Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | РАТАР




Жуљаве руке одмара на плугу.
Дубоко дише, и као да дремље.
А ветар, чухом пробуђене земље
Надојен, тресе седу влас му дугу.

Пред ногама му полегле, спокојне,
Богате бразде, и како их гледа,
Ко своја добра и марљива чеда,
Безмерна нежност облива му знојне

Боре, у мрачној борби узоране.
Он воли земљу ту, на којој стоји,
Напорним радом, знојем што је гноји,
На којој своје он тавори дане.

Он са ње кликће, с ње га сета мори…
И када семе нечујно пуцкета,
Ил’ класје шушти, гиба се сред лета:
Он то разуме, то му земља збори.

И кад је тако милује, у груди
Несвесно му се тиха песма јави:
Проста ко земља, ко различак плави,
Суморна, блага, без големих жуди…


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта