ти, све ми сладости! Ти, све ми дужности!
Ти ћеш се лепоте сећат миловања,
благости огњишта, вечерњих нежности,
мајко успомена, драгано драгања.
Вечери што их је жарило угљевље,
и оних с балкона у руменој пари:
груд ти беше мила! Срце беше веље!
Незаборавне смо често рекли ствари
вечери што их је жарило угљевље.
Што су сунца дивна у топле вечери!
Што је простор дубок! Како срце врви!
Наднесен над тобом, најдража ми кћери,
мишљах да удишем мирис твоје крви.
Што су сунца дивна и топле вечери!
Ноћ биваше гушћа као неки покров
и кроз тмину слутих зеница ти боје,
и дах ти испијах, о благост! О отров!
У шаци ми братској спише ноге твоје:
Ноћ биваше гушћа као неки покров.
Знам наук да будим те чаробне часе
и оживим прошлост у колену драгом,
јер нашто лепоте тражит што те красе
другде сем у телу и срцу ти благом?
Знам наук да будим те чаробне часе.
Заклетве, мириси, пољупци без краја,
вратиће л' се из бездана који нема жала,
ко што небу хрле сунца младог сјаја
кад се окупају на дну морских вала?
Заклетве! Мириси! Пољупци без краја!
•Превела Лела Матић
