Textual description of firstImageUrl

Хајнрих Хајне | ПРОЛОГ




Бејаше витез ћутљив и свео.
Тужан и блед, и сетна ока.
У мукле снове тонући цео,
Он је тумарȏ трома крока.
Он беше сметен, дрвењак прави,
У спотицању где год се јави.
Кикотале би цуре с бока.

Код куће, често, у соби тамној,
Седео је, скривȏ се, чекȏ,
И пружȏ руке у чежњи пламној
А речи једне не би рекȏ.
Ал' кад би поноћ слетила тајна,
Ту почне песма и свирка сјајна –
И на врата куцнȏ би неко.

Ту њему крадом дошла би вила
У руху као пена што је:
Сва је кȏ ружа у цвату била –
С вела драгуљи сипљу боје.
По струку златне власи се вију,
Поздравом слатким очи јој грију –
Ту загрли се драго двоје.

Витез је стеже жаром свих груди,
Сада дрвењак пламти врело,
Трза се, бледо лице му руди,
И стидан посве грли смело.
Враголан вила опи га цéла –
Тихо му спусти сврх чела бела
С камењем драгим снежно вело.

У сјајном двору кристала лéпи
Сад је опчињен витез био.
Као кип стоји, гледа и слéпи
Од бљеска што се свуда лио.
Но загрљена држи га вила,
Он женик, она нева је била –
Њених другâ поје хор мио.

Уз цитру поје нимфе и млáде
Играју у час глухе доби,
Витезу с чуда и ум се краде,
Па вилу јаче грлио би.
Ненадано бљесак угасне цео,
И опет витез сâм седи, свео.
У сумрачној песничкој соби.

•Превео Алекса Шантић



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана