ископане из дубине слуха
као благо из кладенца,
наслеђене од ветрове фруле,
исковане где се срп кује,
речи отете с кљуна птици
која лети над облацима,
речи испретане на огњишту
које тајне и пепела знају,
реч прочитану немуштем из погледа,
истргнуту човеку из плача,
речи које деца и понорнице
прво изричу кад спазе сунце.
Ништа вам нећу оставити
сем речи стихом оковане
као древни инсект ћилибаром.
Иза мене неће остати
ни капље крви ни у коме,
ни кошчице
ни срца, бар као у птице малог.
