Textual description of firstImageUrl

Бранко Ћопић | НА ОБАЛИ УНЕ




Уно модра, бисеру Бихаћа,
крај тебе сам ново гнијездо свио,
у кошници ђачког интерната,
кад сам своје село оставио.
Покрај тебе, у сутоне ране,
мислио сам на моје Хашане.

Можда памтиш моје сузе давне
у свиленом предвечерју млаком,
када су ме у дворишту школе
са подсмијехом назвали сељаком.
Низао сам невеселе дане
и мислио на моје Хашане.

На обали, у врбику густом,
тражио сам осаме  и мира
и гледао једне очи драге
изгубљене у дну твога вира.
Утопљен у снове златоткане
водио сам свате у Хашане.

Једног јутра, свечан и узбуђен,
на обали, крај вира зеленца,
измуцах ти, првом слушаоцу,
своју сјетну пјесмицу првенца.
Кренух свијетом у даљи незнане
и понесох у срцу Хашане.

Оста тако, Уни поклоњена,
прва пјесма, моја прва тајна,
и у срце пресели се крадом,
Уно моја пјесмо завичајна.
Идем свијетом на четири стране,
слушам Уну и видим Хашане.

Отад, ево, мину пола вијека,
све спорије откуцаје бројим,
искри иње, примиче се вече,
а ја опет покрај Уне стојим.
Пребројавам потопљене дане
и враћам се у моје Хашане.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана