Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ПИСАЊЕ




Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.

Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?

Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава - у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?

И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он - није ми јасно.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта