Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ПИСАЊЕ


Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.

Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?

Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава - у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?

И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он - није ми јасно.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des