Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЛЕТЊИ САН




О зашто ме будиш птицо на прозору
Кад ноћ ми у оку не зна да задрема
Па санак угледах тек пред саму зору
И доживех срећу коју јава нема.

Негде у раскоши налик рајској башти
Крадем Афродити зреле крушке ранке
И грицкам их слатке у најлуђој машти
Док ме нежно грле њене руке танке.

Још попио нисам сок са њених груди
Кад од некуд бану моћна Клеопатра
Понизно молећи док јој срце жуди
А очи јој пламте као жива ватра.

Не рекох јој ништа, Афродита исто
већ са Клеопатре скинусмо одоре
Занесен дотакох гротло њено чисто
А она уздахну - заталаса море.

Без речи ме љубе две богиње страсне
И баш тад ми птицо ти на прозор слети
И замути слике тако чисте, јасне
А око не уме свега да се сети.

Афродитин занос узела тишина
А за Клеопатром поглед лута сетан
О птицо проклета - зар само маглина
може да учини да сам на трен сретан.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана