Textual description of firstImageUrl

Рабиндранат Тагоре | ПЕВАЧЕВЕ ЖРТВЕ 36


Господе,
ово је моја молитва управљена Теби –
погађај, погађај моје тврдо срце
у корену!

Дај ми снаге,
да поднесем лако
своје радости и бриге.

Дај ми снаге,
да љубав своју учиним
плодном у служби.

Дај ми снаге,
да се не одрекнем никада убогих
и да колена своја не савијам никада
пред дрском силом.

Дај ми снаге,
да дух свој уздигнем високо
над свакодневним тричаријама.

И дај ми снаге
да снагу своју потчиним
вољи Твојој с љубављу.

▪ Превод Давид С. Пијаде
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ПОРАЗ ПОБЕДНИКА


Ноћас нека полети птица безока
С ловора у мојој соби
Што пупи у машти
У кљуну нека понесе семе
Заробљено у мени
На твоје двери нека куца
Семе да спусти
А у кљуну ми
Лист ловора врати.

Ноћас нека полети птица бескљуна
С јаблана у твојој машти
Пропетог у висине
У оку нека понесе уздах
Заточен на твојим грудима
На мој длан нека слети
У уздах уздах да ми пружи
А теби врати
Јабланову грану.

Ноћас те две птице нису полетеле
Јер ловор у мојој соби
У сну се осушио
И јаблану давно поломљене гране
А птице залутале
У превеликој чежњи
Мојој и твојој.
Textual description of firstImageUrl

Хајнрих Хајне | ПРОЛОГ


Бејаше витез ћутљив и свео.
Тужан и блед, и сетна ока.
У мукле снове тонући цео,
Он је тумарȏ трома крока.
Он беше сметен, дрвењак прави,
У спотицању где год се јави.
Кикотале би цуре с бока.

Код куће, често, у соби тамној,
Седео је, скривȏ се, чекȏ,
И пружȏ руке у чежњи пламној
А речи једне не би рекȏ.
Ал' кад би поноћ слетила тајна,
Ту почне песма и свирка сјајна –
И на врата куцнȏ би неко.

Ту њему крадом дошла би вила
У руху као пена што је:
Сва је кȏ ружа у цвату била –
С вела драгуљи сипљу боје.
По струку златне власи се вију,
Поздравом слатким очи јој грију –
Ту загрли се драго двоје.

Витез је стеже жаром свих груди,
Сада дрвењак пламти врело,
Трза се, бледо лице му руди,
И стидан посве грли смело.
Враголан вила опи га цéла –
Тихо му спусти сврх чела бела
С камењем драгим снежно вело.

У сјајном двору кристала лéпи
Сад је опчињен витез био.
Као кип стоји, гледа и слéпи
Од бљеска што се свуда лио.
Но загрљена држи га вила,
Он женик, она нева је била –
Њених другâ поје хор мио.

Уз цитру поје нимфе и млáде
Играју у час глухе доби,
Витезу с чуда и ум се краде,
Па вилу јаче грлио би.
Ненадано бљесак угасне цео,
И опет витез сâм седи, свео.
У сумрачној песничкој соби.

•Превео Алекса Шантић
Textual description of firstImageUrl

Хајнрих Хајне | ***


Момче девојче љуби,
Она о другом снива;
Тај други воли другу
И њен вереник бива.

За инат уда се мома
За врсног првог човека
Што јој понуди руку;
Момче се кида без лека.

То ти је стара прича,
Ал' вечно нова и млада,
И кога снађе, том срце
Пуца на два комада.

•Превео Алекса Шантић
Textual description of firstImageUrl

Хајнрих Хајне | СВАКЕ НОЋИ

Сваке те ноћи сањам,
Твој благи поздрав ми лети.
Ја гласно плачући падам
Пред слатке ножице ти.

Ти болно гледаш на ме
И сетно машеш главом,
И капље бисерних суза
У оку сину ти плавом.

Гранчицу чемпреса пружаш,
Реч неку шапћеш ми тијо.
Пренем се, гранчице нема,
Нит памтим твој шапат мио.

•Превео Алекса Шантић
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | КАД СМИРАЈ


Кад сутон ме узме - немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести -
А не желим више надом да га дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Кад сутон ме узме - једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.

Кад сутон ме узме -певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји -
И роса кад срце престане да куша.

Кад сутон ме узме - а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.

Кад сутон ме узме - немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести -
А не желим више надом да га дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Textual description of firstImageUrl

Ђура Јакшић | КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА


ПРИЧА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА

Лепа ти је то ствар, тај швајцарски сир! Ја, откако га знам, радо га једем, а још га радије нашим неготинцем заливам. Та помислите: швајцарски сир! неготинско вино! — Хајдук Вељко и Виљем Тел!... Има ли што у природи да боље хармонише?... Има ли у историји два карактера који би један на други више личили него та два јунака?... 
Да и данас живе, Видовдан би казао: „Два црквењака!“ Али они погинуше славно, поштено, витешки! Па и не видеше грдила и бруку наших дана, рекао бих последњих дана, јер кад год човек помисли на последње људе, мора се сећати и последњега дана, „што по реду доћи мора...“ 
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Дакле, ја и мој пријатељ — обојица „омладинци“ — кад смо прегледали инвентарије наших покретних и непокретних добара, уверисмо се да имамо на располагању толико пара колико овакој сорти људи треба да једно вече заборави беду и муку свакидашњега живота. 
Мој предлог беше, наравно, за швајцарски сир. Нађемо на путу једног ђака, који беше нешто више узрастом него другови његова разреда. На глави је имао црну качкету, као што је по унутрашњости Србије стари практиканти носе, капут дугачак, без дугмади и без боје, беше тако нешто налик на сиво. Он је негда код некога практиканта послуживао, па му је овај поклонио цело своје изношено одело — о своме имендану; а кад је себи купио „штивлетне“, онда је своме верноме ђаку поклонио старе своје јеменије, на којима је кожа почела цветати, а ђонови се већ расцветаше. 
Док је ђак отишао по сир, донде смо ми већ засели за један мали сточић у најмрачнијем кутку „Шарене каване“. Ја, управо, не знам зашто се та кавана зове „шарена“? Да ли са ишараних дуварова или због шарених гостију? Знам толико да у Србији мало која паланка наша нема „шарене каване“, а свака кавана има и шарених гостију... Ено, па их гледајте! Остраг до „келнераја“ седе два кочијаша и један шлајфер (оштрач); њих двојица подбочили се на коштуњаве руке, па чисто неким парламентарним редом преслушавају један другога. 
— Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица! Па онда нису ни скупи, бадава, богами, бан-бадава! Само, знаш, треба куражи... Ти већ знаш како иде... 
Они то говоре, а шлајфер искривио се, пијан, па пева: 
„Ес гинген ден ди драј јуден,
ден, ден, ден“
А кад је пао у севдах, треснуо је свој цилиндар о земљу — знате, сви културтрегери носе цилиндар — али кад га је хтео подићи да га опет на своју цивилизовану главу натуче, посрну једанпут, други пут, па, као оно рањен витез, стропошта се на земљу; па онда, онако сасвим ритерски, повиче: „Ес лебе дес дајчен фатерланд“. — Мора да је био Прус, па је помислио да га је негде на барикадама републиканским погодило ђуле, а уистини и изгледаше као онај који умире: „Ди лајте синд... ди... ди...“ и тако захрка наш сиромах културтрегер. 
То тако изгледа у прочељу, а у зачељу — е, ту је сасвим други свет: пет-шест пензионера, седам-осам трговаца, и они који нити продају свилу ни челик, него лепо дају новце на зајам... заиста, милостивни људи, добри људи!... Не раде ништа: пуше, једу, пију и примају интерес... То је њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије личности. Погледајте, напр., онога дебелог човека што носи сиво јапунџе са џигеричастом јаком, чибук сасвим по агаларски, са големим ћилибаром — то је, вид’те, некад био чиновник. За њега кришом говоре да је у неко време отимао; а сви му се у очи чуде доброти и поштењу... Таки је свет! Таки су људи! Штавише, и сам г. негдашњи великаш, у беличасто-жутом капуту, са црвеном випушком на капи и на чакширама, сваки трећи дан долази му на ручак, па, осим што њему у очи, још и осталом свету казује да је његов побратим најваљанији човек на свету. Више пута са неким ентузијазмом о своме другу и побратиму говори: 
— Знате, људи! А нећете ми веровати, — тима реч’ма је он сваку приповетку почињао, отприлике као што Видовдан почиње своје уводне чланке писати: најпре иде скелет, месо, фамилија, па онда држава, а у држави је болестан уд сваки онај њезин члан који се усудио незадовољан бити са нашим „статус кво“; дакле: — знате, људи, што се мог побратима тиче, нећете ми веровати да је то једна преизрадњејша душа, добро срце, поштен човек! Нећете ми веровати да вам сваког празника иде у цркву, поштује свештенство. Баш пре, кад оно беше свадба врајла-Јуцина, приповеда ми наша госпоја протиница да је у тас бацио два небушена цванцика, а кад му је уочи Св. Николе г. прота светио водицу, пољубио га је у руку... Нећете ми веровати, али зацело је добар човек! Па какву чест има! Боже мој! Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима. Та, ено, кад оно пропутова Кабул-ефендија, одмах је њега тражио, ручао је код њега, а после му је поклонио једне бројанице. Па да знате још какве! Од чистога ћилибара! Био је и у маџарском рату, онда се, сиромах, и — угојио. Знате, Банаћани и Бачвани све су се отимали за њега, хранили су га самом тортом и паштетом те овде мало, онде мало, мој побратим дође дебео као... као... као вршачки владика!... Тек, хвала богу, здрав је, а апетит му је и сада добар; једе, једе, е, знате, појео би вам и живог курјака... Нећете ми веровати, ал’ баш је човек тај мој побратим! 
А знате ли по чему су њих двојица побре? То је такође чудна историја. Један је вучићевац, а други обреновићевац!... „Непријатељи до смрти“, а овамо се лажу, лажу и себе и друге, лажу и оне којима би били обвезани да истину говоре, лажу све!... А то је, опет, њихово начело: лагати и живети... И они су се баш по самом том начелу побратимили. Од њих је далеко она узречица: „Живиш, да радиш; једеш, да живиш“; они имају сасвим друкчију философију за живот: „Живиш, да једеш; лажеш, да имаш шта јести...“ Ја, вид’те, са мојим друштвом не смем наглас баш ништа прозборити; они не смеју од мене чути ни једне речи, ни слога, ни мига — ако чују, зло! Зорт! Одмах почну тумачити: то се односи противу књаза, противу владе, итд., нарочито онај у беличасто-жутом капуту, он који свих седам краљева за по минута изређа, који зна и шта је покојни кнез Милош 1831. год. на Бадњи дан вечерао; који се сећа и какву је реч још као дете од једанаест месеци први пут протепао; тај наравно да све зна, а остале муштерије речене каване све му верују... А како, опет, не би? Они не верују у дан, у истину, а у лаж?... Е, баш сте чудни људи! Па ви бар знате да се сви еснафи један с другим могу посвађати, штавише и попа с попадијом, — али лажа с лажовом никад! Тај се еснаф најбоље слаже и свуд се потпомаже, а, ваљда, и зато што је лаж најјевтинија... Не кошта ништа, а све занима, нарочито и велику господу, којима је, и по себи, истина мрска. 
Еле, наше велико ђаче дође. У левој руци носило је капу, а у десној парче сира, у чисту белу хартијицу завијено — хартија беше бела, а сир врло фино расечен изгледаше отприлике као коверта од какве депеше; — метну сир, скоро с неким решпектом, на сточе, поклони се учтиво и оде. За њиме су обе старовоље мало подуже гледале, а кад је дете отишло, управише своје испитљиве погледе на нас двоје; а за њих би и била штета да прође један дан, а да власти што ново не „доставе“. Цркли би од страха да се не укине пензија, после, опет, и сама би „чаршија“ била у нерасположењу кад не би чула новости на којима ће неко време преживати... Они вас погледаше позадуго, приближаваху нам се, одступаху и опет су сви у скупу долазили. Ниједан од њих не рече: „Добро вече!“ ил’ тако што, само нас погледаху, отприлике као на неку ствар коју мрзимо или од које се бојимо. И они су нас баш изобиљски мрзели. Чуо сам, кад се по трећи пут одмакоше, где онај дебели шапну осталима: 
— Каква мора да је депеша што је добише?... 
А онај мршави мумџија, што личи на спухану свињску бешику, додаде полако: 
— Ово нису чисти послови! Верујте, овај брадати нешто зна, нешто шурује; — верујте ми да је из прека, баш рођен Бачванин; неки говоре да су га лањског лета виђали и са Милетићем. 
— Јест, јест! — додаде други дебељко, у гарибалдовском шеширу, лица правилног, али одвратног. — То је истина, а ми сви знамо како наши великаши о њима и њима подобнима мисле. 
— Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши. И то треба власти доставити. 
— То треба! За благо нашег отечества то треба власти доставити. 
Међутим се чуло и јасније мумлање, све гласнији говор, док се напослетку не примаче онај  у беличасто-жутом капуту. 
— Добар вече, господо! 
— Бог добро, господине! 
И он, сасвим умиљато осмејкујући се, седе до нас; смешио се, а једнако је погледао на наш швајцарски сир... 
— Хм! Хм!... Знате... Нећете ми веровати... — сад се исхркну и убриса бркове, поглади се и пође даље говорити. — Знате, чудна времена!... Рат... Француска... Нећете ми веровати, а хоће људи републику... — утоме ме погледа мало оштрије... Знате, говори се да и у нас има републиканаца. — Сад ме још строжије посматраше... Јест, јест, то је све Милетићево семе! Знате оног осуђеног несрећника!... Познајете ли ви тога Милетића?... — И он ме опет оштрим погледима проучаваше. 
Ја сам ћутао. 
— Што ми не одговорите? — питаше ме пензионер мало храпавијим гласом. 
— Зато што нећу! 
— Е, ту смо сад, ха, ха, ха! Знате, господо, а нећете ми веровати, а, ево сâм се одао!... — После се окрете к мени, па сасвим сигурним гласом, кâ оно судија коме је испит над кривцем добро испао, поче претити... — Видите ли ви онога господара трговца?... — и он ми показа прстом једно људиште, једног од оних трговаца што нити продају свилу ни гвожђе. — Вид’те, он главом казује да вас је видео кад сте с Милетићем ишли руку под руку, и то, нота бене, у Новоме Саду!... Јесте ли ме разумели, у Новоме Саду?... 
— А ја, богами, мислим да ме ви питате да ли познајем кројача Милетића? А ви ме питате за Светозара! То је, драги господине, сасвим друго! Ја брата Светозара не само да познајем, него га и високо поштујем. Он је оно што би сви народи са неком узбуњеношћу поштовали... Он је карактер!... Он је!... 
— Па да није и ова депеша од њега?... — прекиде ми реч г. пензионар и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста. Богами, и ја се од мог драгог суомладинца поплашим да како не преступи границе видовданскога и јединственога комунизма, те и ја шчепам другу половину, и за тили часак је нестаде у мом желуцу. 
— Јесте ли видели, људи, како су појели депешу? Сад кажите ви мени да ли је то чист посао? Кажите да није то најбезобразније шуровање? Депешу појести! Ако ту нашој сумњи нема политичких основа, онда, господо, да се не зовем више рођак Мате клозера и његовог брата, пресветлога цара Тодора из Абисиније. 
— Ко зна, можда је баш и од самога Гамбете? 
— Можда је и од Рошфора? Или од Маркса из Лондона? 
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Наједанпут све се утиша. Наше велико ђаче ступи наново, с пристојним решпектом, и полугласно — али су га сви морали чути — рече: 
— Господине, ја сам јавио госпођи да нећете доћи на вечеру; казао сам и то да са једним својим пријатељем у „Шареној кавани“ ужинате — швајцарског сира... 
Ђаче се поклони и оде. 
— Е! Е! Е! 
— Хм! Хм! 
— Да! Да! 
После таких знакова разиђоше се господа стари пензионари и добри трговци. 

1871.
Textual description of firstImageUrl

Рабиндранат Тагоре | ПЕВАЧЕВЕ ЖРТВЕ 59


Знам, ничег ту нема осим љубави твоје,
љубавниче мога срца:
златна светлост што једри небом,
благи поветарац што оставља свежину на мом челу.

Јутарњи зрак преплављује ми око −
то је порука Твоја моме срцу.
Лице своје нагињеш,
Твоје очи гледају моје,
док се срце моје дотиче Твојих стопала.

▪ Превод Давид С. Пијаде
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЛЕТЊИ САН


О зашто ме будиш птицо на прозору
Кад ноћ ми у оку не зна да задрема
Па санак угледах тек пред саму зору
И доживех срећу коју јава нема.

Негде у раскоши налик рајској башти
Крадем Афродити зреле крушке ранке
И грицкам их слатке у најлуђој машти
Док ме нежно грле њене руке танке.

Још попио нисам сок са њених груди
Кад од некуд бану моћна Клеопатра
Понизно молећи док јој срце жуди
А очи јој пламте као жива ватра.

Не рекох јој ништа, Афродита исто
већ са Клеопатре скинусмо одоре
Занесен дотакох гротло њено чисто
А она уздахну - заталаса море.

Без речи ме љубе две богиње страсне
И баш тад ми птицо ти на прозор слети
И замути слике тако чисте, јасне
А око не уме свега да се сети.

Афродитин занос узела тишина
А за Клеопатром поглед лута сетан
О птицо проклета - зар само маглина
може да учини да сам на трен сретан.
Textual description of firstImageUrl

Десанка Максимовић | МОЛИТВА ОЧЕВОМ СРЦУ


Оче, пронађи ме ноћас у свету зломе,
нагни се над мене са небеског шара.
У молитви једино чујем да срцу моме
твоје, већ вечно срце одговара.

Како си отишао са  земље, није давно,
ниси људсе патње још заборавио.
Нагни се ноћас над ово царство тавно
где си једном и ти са нама боравио.

Нека ме срце твоје ову ноћ чува,
оно једино на небу за мене мари.
Нагни се ноћас над кров твој стари,
где сам ја, и болови и јесен и дрва сува.

Када се Богу молим, он хладно ћути;
безброј је на свету оних који га моле;
а ти, знам, у свакој маленој минути
слушаш само шта шапћем ја на земљи доле.
Textual description of firstImageUrl

Добрица Ерић | ДА Л’ ЈОШ НЕКОМ НОЋАС


Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.

Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам песму к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао.

Па нека ми руку лизне бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
ове ноћи нико није ме сањао.

Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам срце к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао…

Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не нађох свој кутак ни у чијем сну…
Textual description of firstImageUrl

Добрица Ерић | ЖЕЂ


Жеђ ме у подне
води у мали гај
у биљну трлу

Душа тишине слуша
То бисер ладне воде
пева у мом грлу!

Колики ли је прешао пут
тај гутљај меда
та чиста крвца
од срца земље
до мог срца?

Колико ли је пута био
у стању водене паре
магле и снежног праха

Колико ли је пута жуборио
у грлу богаташа
у грлу сиромаха?

Час је срж стене
час бехар снега
час душа земље
што небом лута

О кад бих поживио толико
да један исти гутљај воде
попијем два-три пута!
Textual description of firstImageUrl

Десанка Максимовић | ОПОРУКА


Оставићу вам једино речи
ископане из дубине слуха
као благо из кладенца,
наслеђене од ветрове фруле,
исковане где се срп кује,
речи отете с кљуна птици
која лети над облацима,
речи испретане на огњишту
које тајне и пепела знају,
реч прочитану немуштем из погледа,
истргнуту човеку из плача,
речи које деца и понорнице
прво изричу кад спазе сунце.

Ништа вам нећу оставити
сем речи стихом оковане
као древни инсект ћилибаром.
Иза мене неће остати
ни капље крви ни у коме,
ни кошчице
ни срца, бар као у птице малог.
Textual description of firstImageUrl

Александар Пукшкин | ПОСВЕЋЕНО


Ја памтим дивно магновење
Кад сретох тебе на свом путу,
Ко светлих снова остварење,
Ко неба дах у земном путу.
Кроз бурни живот хитробежни,
Кроз страсти, искушења многа,
Ја дуго слушах глас твој нежни
О сањах црте лица твога.
Ал` корак лета неизбежни
Погасио је маште тајне,
Заглушио је глас твој нежни
И отро лика црте сјајне.
Теко је живот пун чезнућа,
Пун мрака, зла и ропсих уза,
Без рајског сна, без надахнућа,
И без божанства и без суза.
Ал` опет наста откровење,
И сад си опет на мом путу
Ко светлих снова остварење,
Ко неба дах у земном куту.
И срце пуно је прегнућа:
Ти враћаш све што време узе,
И рајске сне и надахнућа.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ДАН У ОЧИМА


Не сећам се ничег више,
осим твог погледа
Водњикавог
Топло као сунце септембарско
Не сећам се ни да си страсно грлила ме
Ни твог знојавог длана
У мојој руци
Не сећам се твога вриска
Дуго чуваног у дубинама жудње
Не сећам се
Ни да си била у песми мојој
Ничег
Осим погледа што ме мази
Погледа што прича у тишини
Што ме теши
Што ме као вино пије
Само
Погледа твог.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | МОЈА ЈЕСЕН И ТВОЈЕ ПРОЛЕЋЕ


Да ли икад рекох, тешки су ми капци,
Или те упитах куд одлећу ласте,
Док на киши дрхте већ промрзли врапци,
А у мени јесен полагано расте?

Да ли кад посустах пред твојим страстима,
Или сам занесен, снажан као река,
Бујао са тобом у слатким сатима
Тражећи у теби чежњу из далека.

О како ме опи лепота пролећа;
Мирис мајских ружа у твојим недрима;
И пијан се кунем да знам шта је срећа,
Док те обузимам јесењим чарима.

И зашто да онда плашимо се зиме,
Кад јесење сунце умилно те греје
А дах твог пролећа шапуће ми име
И не да да душу хладан снег завеје.

Зато забранићу болу да се сећа,
А ти црне слутње баци међу стење,
Јер са тобом расту у мени пролећа,
А тебе радује плодовље јесење.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЋУТАЊЕ


Хтео бих да кажем
А да не заболи
Ни тебе -  ни мене
Ни снове - ни јаву
Нити оне што нас воле

Без галаме

Зато ћу да ћутим
Душом пуном речи
Или празне главе

Јер поглед ће рећи
А да не заболи
Ни тебе - ни мене
Ни снове - ни јаву
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЖИВОТ


Не миришу више ни липа ни багрем,
Или моја чула лагано се гасе;
Ех, кад бих могао да се сетим барем
Пре него сасвим заборавим за се.

Још једном да стрчим низ мокре сокаке
И удишем мирис покисле прашине,
Да ослушнем само те мале кораке
Пре него што душу заробе тишине.

Пре него што росу сузом не назовем,
И са чела скинем капи хладне, мртве,
Хтео бих у снове - снове да дозовем
И да схватим живот који иште жртве.

А липе цветају, багрем већ је свео,
Нигде дашка ветра да мирис донесе;
У одаје маште стао живот цео,
Још тренуци судњи само да се десе.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | РЕКВИЈЕМ ЗА ПОЕЗИЈУ


Зар песму да тражим у белом облутку
Или у блејању стрижених овнова;
Стихом да се дивим, завидим белутку,
Само да бих био у хору кловнова.

Како реч да пустим без чулног покрића,
По папиру само просуто мастило,
И да издам Диса, Дучића, Ракића;
Да послушам камен, а не своје било.

Боље да заћутим као глуво доба,
Нека свака рима душу ми искида,
Него да запевам о цветању боба,
Или о лепоти окреченог зида.

Нећу да се питам како мрави живе,
Њихова марљивост срце ми не дира;
Не знам зашто ћуте узоране њиве,
Ни како се пишу речи без немира.

Зато ћу да певам тек кад песма боли,
Или кад ми чула опије чезнуће,
Кад ми свако слово осећаје сколи
И душу разгали њихово свануће.
Textual description of firstImageUrl

Бранко Ћопић | НА ОБАЛИ УНЕ


Уно модра, бисеру Бихаћа,
крај тебе сам ново гнијездо свио,
у кошници ђачког интерната,
кад сам своје село оставио.
Покрај тебе, у сутоне ране,
мислио сам на моје Хашане.

Можда памтиш моје сузе давне
у свиленом предвечерју млаком,
када су ме у дворишту школе
са подсмијехом назвали сељаком.
Низао сам невеселе дане
и мислио на моје Хашане.

На обали, у врбику густом,
тражио сам осаме  и мира
и гледао једне очи драге
изгубљене у дну твога вира.
Утопљен у снове златоткане
водио сам свате у Хашане.

Једног јутра, свечан и узбуђен,
на обали, крај вира зеленца,
измуцах ти, првом слушаоцу,
своју сјетну пјесмицу првенца.
Кренух свијетом у даљи незнане
и понесох у срцу Хашане.

Оста тако, Уни поклоњена,
прва пјесма, моја прва тајна,
и у срце пресели се крадом,
Уно моја пјесмо завичајна.
Идем свијетом на четири стране,
слушам Уну и видим Хашане.

Отад, ево, мину пола вијека,
све спорије откуцаје бројим,
искри иње, примиче се вече,
а ја опет покрај Уне стојим.
Пребројавам потопљене дане
и враћам се у моје Хашане.
Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | РАТАР


Жуљаве руке одмара на плугу.
Дубоко дише, и као да дремље.
А ветар, чухом пробуђене земље
Надојен, тресе седу влас му дугу.

Пред ногама му полегле, спокојне,
Богате бразде, и како их гледа,
Ко своја добра и марљива чеда,
Безмерна нежност облива му знојне

Боре, у мрачној борби узоране.
Он воли земљу ту, на којој стоји,
Напорним радом, знојем што је гноји,
На којој своје он тавори дане.

Он са ње кликће, с ње га сета мори…
И када семе нечујно пуцкета,
Ил’ класје шушти, гиба се сред лета:
Он то разуме, то му земља збори.

И кад је тако милује, у груди
Несвесно му се тиха песма јави:
Проста ко земља, ко различак плави,
Суморна, блага, без големих жуди…
Textual description of firstImageUrl

Шарл Бодлер | БАЛКОН


Мајко успомена, драгано драгања
ти, све ми сладости! Ти, све ми дужности!
Ти ћеш се лепоте сећат миловања,
благости огњишта, вечерњих нежности,
мајко успомена, драгано драгања.

Вечери што их је жарило угљевље,
и оних с балкона у руменој пари:
груд ти беше мила! Срце беше веље!
Незаборавне смо често рекли ствари
вечери што их је жарило угљевље.

Што су сунца дивна у топле вечери!
Што је простор дубок! Како срце врви!
Наднесен над тобом, најдража ми кћери,
мишљах да удишем мирис твоје крви.
Што су сунца дивна и топле вечери!

Ноћ биваше гушћа као неки покров
и кроз тмину слутих зеница ти боје,
и дах ти испијах, о благост! О отров!
У шаци ми братској спише ноге твоје:
Ноћ биваше гушћа као неки покров.

Знам наук да будим те чаробне часе
и оживим прошлост у колену драгом,
јер нашто лепоте тражит што те красе
другде сем у телу и срцу ти благом?
Знам наук да будим те чаробне часе.

Заклетве, мириси, пољупци без краја,
вратиће л` се из бездана који нема жала,
ко што небу хрле сунца младог сјаја
кад се окупају на дну морских вала?
Заклетве! Мириси! Пољупци без краја!

• Превела Лела Матић
Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ВЕЗЕ


Све на свету, друже, оставља свој траг,
Невидљив и нежан, расут као прах,
А осетан ипак, тужан или драг;
К`о мирис старине, као цвећа дах.

Душе свију ствари живе, драги мој,
Лутају и живе... и ко им зна пут!
И јаве се каткад живима кроз слој
Ваздуха, к`о мирис пријатан или љут.

Шта таквих мириса снева вихор луд,
Ил` јесењи студен ветар, или тек
Пролећа уздах раздражљив и мек,
И свих дана чудна и немирна ћуд!

Живот прошлих ствари, прошлих ружа век,
Давних снова радост, старих јада дах
Ветрови ми драги носе као лек
С мирисима тела што постају прах.

Ветрови су добре везе, драги друже,
Са светом што више не постоји сад;
А мириси душе што око нас круже
За тренутну радост, за наш стални јад.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ПЕСНИК


Бори Симићу

Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан
Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;
Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,
А кидао ми небеско срце као илузију без боје.

Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,
Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;
Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,
Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.

Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,
Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;
Колико пута сам кушао да машту више не дражим,
Али залуд -  кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ПИСАЊЕ


Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.

Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?

Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава - у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?

И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он - није ми јасно.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана