Лепа ти је то ствар, тај швајцарски сир! Ја, откако га знам, радо га једем, а још га радије нашим неготинцем заливам. Та помислите: швајцарски сир! неготинско вино! – Хајдук Вељко и Виљем Тел!... Има ли што у природи да боље хармонише?... Има ли у историји два карактера који би један на други више личили него та два јунака?...
Да и данас живе, Видовдан би казао: „Два црквењака!“ Али они погинуше славно, поштено, витешки! Па и не видеше грдила и бруку наших дана, рекао бих последњих дана, јер кад год човек помисли на последње људе, мора се сећати и последњега дана, „што по реду доћи мора...“
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Дакле, ја и мој пријатељ – обојица „омладинци“ – кад смо прегледали инвентарије наших покретних и непокретних добара, уверисмо се да имамо на располагању толико пара колико овакој сорти људи треба да једно вече заборави беду и муку свакидашњега живота.
Мој предлог беше, наравно, за швајцарски сир. Нађемо на путу једног ђака, који беше нешто више узрастом него другови његова разреда. На глави је имао црну качкету, као што је по унутрашњости Србије стари практиканти носе, капут дугачак, без дугмади и без боје, беше тако нешто налик на сиво. Он је негда код некога практиканта послуживао, па му је овај поклонио цело своје изношено одело – о своме имендану; а кад је себи купио „штивлетне“, онда је своме верноме ђаку поклонио старе своје јеменије, на којима је кожа почела цветати, а ђонови се већ расцветаше.
Док је ђак отишао по сир, донде смо ми већ засели за један мали сточић у најмрачнијем кутку „Шарене каване“. Ја, управо, не знам зашто се та кавана зове „шарена“? Да ли са ишараних дуварова или због шарених гостију? Знам толико да у Србији мало која паланка наша нема „шарене каване“, а свака кавана има и шарених гостију... Ено, па их гледајте! Остраг до „келнераја“ седе два кочијаша и један шлајфер (оштрач); њих двојица подбочили се на коштуњаве руке, па чисто неким парламентарним редом преслушавају један другога.
– Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица! Па онда нису ни скупи, бадава, богами, бан-бадава! Само, знаш, треба куражи... Ти већ знаш како иде...
Они то говоре, а шлајфер искривио се, пијан, па пева:
„Ес гинген ден ди драј јуден,
ден, ден, ден“
А кад је пао у севдах, треснуо је свој цилиндар о земљу – знате, сви културтрегери носе цилиндар – али кад га је хтео подићи да га опет на своју цивилизовану главу натуче, посрну једанпут, други пут, па, као оно рањен витез, стропошта се на земљу; па онда, онако сасвим ритерски, повиче: „Ес лебе дес дајчен фатерланд“. – Мора да је био Прус, па је помислио да га је негде на барикадама републиканским погодило ђуле, а уистини и изгледаше као онај који умире: „Ди лајте синд... ди... ди...“ и тако захрка наш сиромах културтрегер.
То тако изгледа у прочељу, а у зачељу – е, ту је сасвим други свет: пет-шест пензионера, седам-осам трговаца, и они који нити продају свилу ни челик, него лепо дају новце на зајам... заиста, милостивни људи, добри људи!... Не раде ништа: пуше, једу, пију и примају интерес... То је њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије личности. Погледајте, напр., онога дебелог човека што носи сиво јапунџе са џигеричастом јаком, чибук сасвим по агаларски, са големим ћилибаром – то је, вид’те, некад био чиновник. За њега кришом говоре да је у неко време отимао; а сви му се у очи чуде доброти и поштењу... Таки је свет! Таки су људи! Штавише, и сам г. негдашњи великаш, у беличасто-жутом капуту, са црвеном випушком на капи и на чакширама, сваки трећи дан долази му на ручак, па, осим што њему у очи, још и осталом свету казује да је његов побратим најваљанији човек на свету. Више пута са неким ентузијазмом о своме другу и побратиму говори:
– Знате, људи! А нећете ми веровати, – тима реч’ма је он сваку приповетку почињао, отприлике као што Видовдан почиње своје уводне чланке писати: најпре иде скелет, месо, фамилија, па онда држава, а у држави је болестан уд сваки онај њезин члан који се усудио незадовољан бити са нашим „статус кво“; дакле: – знате, људи, што се мог побратима тиче, нећете ми веровати да је то једна преизрадњејша душа, добро срце, поштен човек! Нећете ми веровати да вам сваког празника иде у цркву, поштује свештенство. Баш пре, кад оно беше свадба врајла-Јуцина, приповеда ми наша госпоја протиница да је у тас бацио два небушена цванцика, а кад му је уочи Св. Николе г. прота светио водицу, пољубио га је у руку... Нећете ми веровати, али зацело је добар човек! Па какву чест има! Боже мој! Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима. Та, ено, кад оно пропутова Кабул-ефендија, одмах је њега тражио, ручао је код њега, а после му је поклонио једне бројанице. Па да знате још какве! Од чистога ћилибара! Био је и у маџарском рату, онда се, сиромах, и – угојио. Знате, Банаћани и Бачвани све су се отимали за њега, хранили су га самом тортом и паштетом те овде мало, онде мало, мој побратим дође дебео као... као... као вршачки владика!... Тек, хвала богу, здрав је, а апетит му је и сада добар; једе, једе, е, знате, појео би вам и живог курјака... Нећете ми веровати, ал’ баш је човек тај мој побратим!
А знате ли по чему су њих двојица побре? То је такође чудна историја. Један је вучићевац, а други обреновићевац!... „Непријатељи до смрти“, а овамо се лажу, лажу и себе и друге, лажу и оне којима би били обвезани да истину говоре, лажу све!... А то је, опет, њихово начело: лагати и живети... И они су се баш по самом том начелу побратимили. Од њих је далеко она узречица: „Живиш, да радиш; једеш, да живиш“; они имају сасвим друкчију философију за живот: „Живиш, да једеш; лажеш, да имаш шта јести...“ Ја, вид’те, са мојим друштвом не смем наглас баш ништа прозборити; они не смеју од мене чути ни једне речи, ни слога, ни мига – ако чују, зло! Зорт! Одмах почну тумачити: то се односи противу књаза, противу владе, итд., нарочито онај у беличасто-жутом капуту, он који свих седам краљева за по минута изређа, који зна и шта је покојни кнез Милош 1831. год. на Бадњи дан вечерао; који се сећа и какву је реч још као дете од једанаест месеци први пут протепао; тај наравно да све зна, а остале муштерије речене каване све му верују... А како, опет, не би? Они не верују у дан, у истину, а у лаж?... Е, баш сте чудни људи! Па ви бар знате да се сви еснафи један с другим могу посвађати, штавише и попа с попадијом, – али лажа с лажовом никад! Тај се еснаф најбоље слаже и свуд се потпомаже, а, ваљда, и зато што је лаж најјевтинија... Не кошта ништа, а све занима, нарочито и велику господу, којима је, и по себи, истина мрска.
Еле, наше велико ђаче дође. У левој руци носило је капу, а у десној парче сира, у чисту белу хартијицу завијено – хартија беше бела, а сир врло фино расечен изгледаше отприлике као коверта од какве депеше; – метну сир, скоро с неким решпектом, на сточе, поклони се учтиво и оде. За њиме су обе старовоље мало подуже гледале, а кад је дете отишло, управише своје испитљиве погледе на нас двоје; а за њих би и била штета да прође један дан, а да власти што ново не „доставе“. Цркли би од страха да се не укине пензија, после, опет, и сама би „чаршија“ била у нерасположењу кад не би чула новости на којима ће неко време преживати... Они вас погледаше позадуго, приближаваху нам се, одступаху и опет су сви у скупу долазили. Ниједан од њих не рече: „Добро вече!“ ил’ тако што, само нас погледаху, отприлике као на неку ствар коју мрзимо или од које се бојимо. И они су нас баш изобиљски мрзели. Чуо сам, кад се по трећи пут одмакоше, где онај дебели шапну осталима:
– Каква мора да је депеша што је добише?...
А онај мршави мумџија, што личи на спухану свињску бешику, додаде полако:
– Ово нису чисти послови! Верујте, овај брадати нешто зна, нешто шурује; – верујте ми да је из прека, баш рођен Бачванин; неки говоре да су га лањског лета виђали и са Милетићем.
– Јест, јест! – додаде други дебељко, у гарибалдовском шеширу, лица правилног, али одвратног. – То је истина, а ми сви знамо како наши великаши о њима и њима подобнима мисле.
– Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши. И то треба власти доставити.
– То треба! За благо нашег отечества то треба власти доставити.
Међутим се чуло и јасније мумлање, све гласнији говор, док се напослетку не примаче онај у беличасто-жутом капуту.
– Добар вече, господо!
– Бог добро, господине!
И он, сасвим умиљато осмејкујући се, седе до нас; смешио се, а једнако је погледао на наш швајцарски сир...
– Хм! Хм!... Знате... Нећете ми веровати... – сад се исхркну и убриса бркове, поглади се и пође даље говорити. – Знате, чудна времена!... Рат... Француска... Нећете ми веровати, а хоће људи републику... – утоме ме погледа мало оштрије... Знате, говори се да и у нас има републиканаца. – Сад ме још строжије посматраше... Јест, јест, то је све Милетићево семе! Знате оног осуђеног несрећника!... Познајете ли ви тога Милетића?... – И он ме опет оштрим погледима проучаваше.
Ја сам ћутао.
– Што ми не одговорите? – питаше ме пензионер мало храпавијим гласом.
– Зато што нећу!
– Е, ту смо сад, ха, ха, ха! Знате, господо, а нећете ми веровати, а, ево сâм се одао!... – После се окрете к мени, па сасвим сигурним гласом, кâ оно судија коме је испит над кривцем добро испао, поче претити... – Видите ли ви онога господара трговца?... – и он ми показа прстом једно људиште, једног од оних трговаца што нити продају свилу ни гвожђе. – Вид’те, он главом казује да вас је видео кад сте с Милетићем ишли руку под руку, и то, нота бене, у Новоме Саду!... Јесте ли ме разумели, у Новоме Саду?...
– А ја, богами, мислим да ме ви питате да ли познајем кројача Милетића? А ви ме питате за Светозара! То је, драги господине, сасвим друго! Ја брата Светозара не само да познајем, него га и високо поштујем. Он је оно што би сви народи са неком узбуњеношћу поштовали... Он је карактер!... Он је!...
– Па да није и ова депеша од њега?... – прекиде ми реч г. пензионар и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста. Богами, и ја се од мог драгог суомладинца поплашим да како не преступи границе видовданскога и јединственога комунизма, те и ја шчепам другу половину, и за тили часак је нестаде у мом желуцу.
– Јесте ли видели, људи, како су појели депешу? Сад кажите ви мени да ли је то чист посао? Кажите да није то најбезобразније шуровање? Депешу појести! Ако ту нашој сумњи нема политичких основа, онда, господо, да се не зовем више рођак Мате клозера и његовог брата, пресветлога цара Тодора из Абисиније.
– Ко зна, можда је баш и од самога Гамбете?
– Можда је и од Рошфора? Или од Маркса из Лондона?
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Наједанпут све се утиша. Наше велико ђаче ступи наново, с пристојним решпектом, и полугласно – али су га сви морали чути – рече:
– Господине, ја сам јавио госпођи да нећете доћи на вечеру; казао сам и то да са једним својим пријатељем у „Шареној кавани“ ужинате – швајцарског сира...
Ђаче се поклони и оде.
– Е! Е! Е!
– Хм! Хм!
– Да! Да!
После таких знакова разиђоше се господа стари пензионари и добри трговци.
1871.
