Сан је био отегнут, као погребна музика, која га је читаво време пратила.
Посреди је заиста сахрана, мада нигде није било ни ковчега, ни венаца, ни неке посебне ожалошћене поворке.
Најпре сам свратио у Косанин стан, да јој изразим саучешће због смрти њене мајке, која није била баш пријатељски наклоњена према мени.
У великој соби, са међуратним модернистичким намештајем, седела је родбина у меким јастуцима. Пре је личило да су се ту скупили да мало попричају него да оплакују покојницу.
Косана ми је сместа пришла, подигла часицу за покој душе мајци и предложила да се касније видимо у - Клубу!
Клуб је једна огромна декорисана просторија, са дугачким изукрштаним теписима, који је деле на четири дела. У свакој четвртини седе групе отмено обучених људи и жена за столовима и ћаскају. Чује се неки оркестар који свира погребну музику. Упркос томе, свет је прилично расположен, чак весео.
Тражим погледом Косану. Идем прво једним тепихом до краја, затим се враћам и скрећем на други тепих, успут стално осматрам, али је нигде не видим, чак ни њене рођаке из стана, никог заправо ту и не познајем коме бих се обратио да ме упути.
Мимоилазим се са келнерима, који на тацнама носе пиће у малим чашицама. Једна група их се окупила на самом излазу, код двокрилних врата, да се договоре где ће ко служити. Препознајем једног старијег келнера, чујем како каже свом колеги, показујући дискретно на мене: ''Знам кога тражи!'' А онда гласније да и ја чујем: ''Али она је у новом стану!''
Излазим из Клуба и неочекивано се затичем у доњем делу парка Планкерт у Петровграду, на стази која се благо спушта ка излазу на улицу. То је део парка преко ког сам врло ретко пролазио и увек ми је био прилично загонетан, због својих густих жбунова и чудног, скривеног осветљења.
Застајем код самог излаза, пред гвозденим вратима, подижем поглед ка згради преко пута, ка прозорима на трећем спрату, где се налази Косанин нови стан. Да ли је само њен? Или наш? Сад кад је мајка умрла?! Tо још није јасно. Кућа је веома модерних линија.
Одједном видим Косану како излази из куће, са неколико другарица, и полази према парку, као да тек сада иде у - Клуб, који је изгледа баш у том парку.
Срећемо се насред коловоза. Она се издваја из групе и припија уз мене.
''Идем на сахрану!'' каже и даје ми свежањ кључева.
''Ти дотле погледај стан!'' додаје и одлази.
Стан је празан. Разгледам распоред соба; нисам још начисто чији је то стан и зашто треба да га видим. Ако је наш, зашто ми то није рекла? Прилазим прозору и гледам на улицу. Видим читав парк Планкерт и зграду Клуба на левој страни а Црвеног крста на десној.
Улицом се лагано креће погребна поворка црних аутомобила. Али немам утисак да се крећу према гробљу, већ према пристаништу, где ће ковчег вероватно укрцати на неки брод. У истом часу се досећам да има два гробља.
Излазим на улицу; пуста је. Није искључено да ми се она погребна поворка црних аутомобила само причинила са прозора стана.
Уто наилази један такси и ја га заустављам.
''Да ли знате на ком гробљу ће бити сахрањена госпођа Н. Д.?''
Шофер клима главом и каже:
''Улази!'' - затим даје гас и полазимо на сасвим супротну страну града.
На гробљу, на крају Улице цара Душана, нема никакве сахране.
''Закаснили смо!'' примећује шофер. ''Сви су већ отишли!''
Кажем му да ме вози назад, у Малу Америку, где сам се укрцао.
''Видели сте, јурио сам!'' оправдава се.
Поново сам пред зградом у којој је ''наш'' стан; на раскрсници стоји Косана и осврће се око себе. Прилазим јој.
''Такси ме је одвезао на погрешно гробље!'' правдам се због свог изостанка.
''Главно је да смо је сахранили!'' одговара и грли ме. ''И да смо се ти и ја сада нашли!''
Обучена је у прозирну хаљину; изгледа као да је нага. Обухватам је рукама и привијам уз себе. Наша нежност нас надахњује и испуњава.
''Стан је скоро празан!'' кажем. ''Нема у њему намештаја!''
Она ме свеједно повлачи према стану.
''Пренећемо у њега ствари из старог стана!'' каже.
''Свиђају ми се они меки јастуци!'' кажем.
''И мени!'' каже. ''Мислила сам на њих. Они су ту, иза једних врата!''
Увече излазимо из стана и идемо загрљени средином улице. Али то је нека улица са правоугаоним каменим коцкама, вероватно неког приморског градића.
''На тераси, испод перголе, наћи ћемо се са сватовима!'' каже. Како је нисам разумео, додаје: ''То је наша свадба! Ниси ваљда заборавио?!''
На тераси под виновом лозом већ је гужва. Једва налазимо слободно место на једној клупи поред саме ограде. Седимо окренути мору. Још неко седа на исту клупу и ми се стискамо једно уз друго.
''Овај брод носи моје име!'' каже Косана.
''Зар нисмо на тераси?'' питам.
''Да, на тераси брода! Погледај!''
Нагињем се преко ограде, видим мрачно море, а на прови брода читам њено име. Поново седам уз њу.
''Када ћемо се вратити у луку?'' питам.
Она ме гледа право у очи:
''Никад, мили мој!
