– Фајронт! — викнуо јe конобар у два сата и подигао прву столицу на сто.
– Можемо код мене на пиће... — рекла је жена.
– Како? — упита човек.
– Муж ми је на путу.
Положио јој је длан на колено док га је возила у малом фијату.
– После... — рече жена и повуче руку.
– Имате леп стан! — казао је разгледајући слике на зиду
Слушао је добовање воде кроз полуодшкринута врата купатила. Прегледао је плоче и ставио на грамофон „Crying time“ Реја Чарлса. Утишао је звук и насуо две чаше армањака.
Онда су се отворила једна врата и у дневну собу, кроз чије је отворене прозоре шумила ноћ, ушла је босонога девојчица у дугој ружичастој спаваћици. У руци је носила неку дечију књигу.
– Хеј — прошапута — хоћеш ли мало да ми читаш?
– Шта?
– Пепељугу.
– Добро! — рече — „Био једном један добар човек који је имао лепу кућу и дивну кћер, којој је чинио све што би зажелела...“
Жена је изишла из купатила. Кроз раскопчани баде-мантил провиривала јој је влажна, тамна кожа.
– Шта радиш ту? — упита девојчицу.
– Не могу да спавам... — одговори дeтe.
– Знаш ли колико је сати?
Девојчица није знала. Било је три и пет.
– Хоћу да ми заврши Пепељугу!
– Сместа да си отишла у крeвeт!
– Пустите је! — рече човек. — Завршићу јој... У многим ситним пословима помагали су јој мишеви и птице. Али кад дође време поласка на бал, Пeпeљуга схвати да нема ниједну лепу хаљину.
– Ох, боже! — уздахну жена и искапи армањак.
– ... Мишеви су веровали да је њихова другарица најбоља и најлепша девојка на свету.
– Е, сад јe доста! — речe жена и насу ново пиће у своју чашу.
Погледао је у њене дуге, преплануле ноге, а затим у девојчицу која мазно рече:
– Хоћу да ми чита док не заспим!
Ухватио је за руку и одвео у њену собу. Сео је на ивицу кревета, држећи књигу у крилу. Било је петнаест до четири.
– Некад давно, у једној далекој земљи, лепа краљица је седела крај прозора у свом дворцу и везла. Док је тако радила, убоде се у прст, па три капи крви падоше на снeжнобело платно...
– Знам! — рече девојчица. — Тако се родила Снежана!
– Па, кад знаш, зашто онда лепо не заспиш?
– Хоћу да легнеш покрај мене!
– Онда се Плава вила — читао је лежећи покрај девојчице — окрете Пинокију, па диже блистави чаробни штапић и проговори...
– Пробуди се, лутко мала, живот сам ти даровала“ — запевуши девојчица.
Није чуо кад је жена искључила грамофон. Опрала је чаше и истресла пепељару. Ушла је на прстима у дечју собу и видела их како спавају, покривени књигом бајки.
Ноћ јe увелико развијала фотографски сиву зору. Пробудила га је у шест.
– Време је да идете!
Помиловао је по нози, али она је већ била одевена:
– Добро јутро! — рече зевајући.
Отпратила га је до врата. Провирила је кроз мали отвор и откључала браву.
– Да вас назовем сутра?
– Сутра је већ данас! — рече она.
Покушао је да је пољуби.
– Ох боже! — рече она и одмакну главу.
– Гле, порасла ми је брада! — помисли, прешавши на улици руком преко лица.
