Textual description of firstImageUrl

Миодраг Булатовић | ПРИЧА О СРЕЋИ И НЕСРЕЋИ




Помислих: нисам луд да и даље седим за истим столом са овим типовима. Сви они нису ни за мој нокат. Ено, какав је онај у углу: натмурен, носат, ружан. Па онај код врата, па онај до њега... Бити са њима значи бити оно што су они. А ја хоћу да их надвисим.
Ручак дадох кржљавом пекару из... Затим зграбих смотуљак испод мадраца и затворих се у купатило. Ту сам био сигуран да нико неће видети како се дивим својој машни.
Људи моји, мислио сам, што сам срећан. Што имам машну. Дугачку, од црвене свиле, с белим кружићима. Мислим да такву машну нико није имао. Сећам се, када сам био мали, имао сам суседа који је био као онај код врата, или онај крај њега, и он је имао машну која би се, можда, могла упоредити са овом. Али тај сусед је умро, и ја сам му био на погребу. Моја машна се није допадала само мени. Сусетка је разрогачила очи као да је видела товар златника.
– Што имаш, младићу, машну!
 И сусед се зачудио:
– Вреди вола! рекао је.
И други сусед је узвикнуо:
– Вреди два.
И трећи сусед се зачудио:
– Такве ствари се ретко виђају.
Другови су ме уверавали: боља је од сваке из иностранства.
Или: 
– Убиће те неко због ње. Не иди без оружја.
Тако су рекли. Једном се толико допала да ме замолио да му је позајмим за једно вече како би освојио неку жену. Људи су се заустављали на улицама, заустављали се нарочито, не као кад гледају у излоге, већ, кажем: нарочито су се заустављали и уздисали. А жене које ме раније нису гледале ласкале су ми:
– Дивни сте с том машном. Срце сте.
– Шта се то вас тиче, говорио сам, што сам ја диван, и што сам срце.
– Знате, дивно вам стоји та машна, говориле су.
– Па нека стоји, то је моја ствар. Мени стоји, не стоји вама, говорио сам.
И дођох до закључка да се и те жентураче са улица, и ти људи што су застајкивали пролазећи поред мене, и ти другови који су ме уверавали да ми је машна боља од сваке из иностранства спремају и договарају да ми је некако отму. Зато се од свих отуђих.
Моја машна није била без историје као оне по излозима. Деда је казао оцу да је чува јер је реткост, а отац је на самрти рекао мени:
– Све продај само њу немој, јер ако се ње лишиш, сине, бићеш несрећан. Све ће ти ићи наопако. Пропашћеш. Истребиће нам се лоза.
Помислих: ипак сам ја добар унук и син кад оволико волим машну – чак сам је, ево, и у болницу донео, где се не смеју поседовати овакве ствари.
У ходнику се зачу уштогљени глас болничара. Врата затворише бујицу смеха. Још помислих: навикао сам да ми се сви диве, и овде ми је то потребно. Показаћу оним типовима машну; онда ће им, ваљда, бити јасно с ким имају посла; онда ме неће исмејавати; онда се неће понашати према мени безобразно.
Уђох у собу. Сви запањено раширише руке, раширише руке као да су видели најмилијег пријатеља, као да хоће да ме загрле. Приђе ми дечак:
– Што ти је лепа машна.
С кревета скочи бркајлија и прострели ме оком:
– Где си је набавио?
– Лепша је него татина, скочи међу нас дечак.
– Остала ми је од деде, односно од оца.
Устаде један болесник, за њим други, онда трећи, па пети. Устадоше сви болесници, па чак и они испод кревета и они са кревета, и они што су се држали за решетке и смејали се сулудо, и они што су се огледали у прозорским окнима. Сви изговорише:
Помислих: сад ће се боље понашати према мени. Неће ме исмејавати. Видех: пуно ошишаних глава тиска се око мене; и све те главе, и све те очи желе да виде моју машну и кружиће на ној.
Још видех на кревету у углу, као смрзнут, седи болесник с лицем међу шакама. Од свих је бежао, нарочито од мене. Имао је разлога да ме избегава, јер сам га неколико пута ударио, али никоме није било јасно зашто је псовао и пљувао жену и ћеркицу које су му долазиле у посету четвртком и недељом од два до четири по подне. На лицу му још никад нисам уловио осмех. Мислим да га ни остали никад нису видели насмејаног.
Помислих: зашто и он не устане да ми се диви? Треба га силом довести. Довести га, дабоме, као што су моји другови доводили комшилук да се диви мојој машни. Натерати га треба да уздише, да шири руке. Сви видесмо: он се диже и погледа око себе, шаком протрља образе, затим ћелу на темену и пође к нама. 
Сви занемесмо. Неко шаком загуши пенушави дечаков смех. Био је то чудан смех; било је то, просто, рзање. Видех: он ме продорно погледа.
– Што стеžжете песнице? упита дечак.
Препадох се. Хтедох да викнем, али се његово лице развуче у љигав осмех.
Помислих: и осталима је јасно да је, овако насмејан, не ружан, већ одвратан.
Примети машну и обујми је погледом пијанице. Закикота се и примаче лице мојим шакама.
– Што је њуши? упита дечак.
Ми сви видесмо и чусмо:
– Одакле теби, момче, тако лепа машна?
Рекох му. Он одсече:
 – Лажеш!
–Не лажем. Остала ми је од деде, то јест од оца.
– Украо си је, што ми не признаш?
Почех му објашњавати како сам је наследио. Сви видеше: пиљећи у машну стаде да се смеје, да виче. Тако се радује дављеник кад угледа у близини спасиоца.
– Оздравио чика-судија, рече дечак у ходнику.
Неки су се радовали што се судија смејао, некима је било свеједно. И мени је било свеједно.
Судија рече шапатом:
– Хоћеш ли ми дати ту машну?
– Не!
– А зашто, молићу лепо?
– Али ја хоћу баш ову.
– Е, нећете.
– А шта ћемо ако буде моја?
– То се не може догодити, планух ја и сакрих машну. То се, заправо, не сме догодити.
Али ми судија завуче руку у недра.
– Дај ми је, молим те, завапи дебело лице.
– Што вам се толико допада моја машна, што ће вам?
– Е, не питај, сићи ћу с ума због ње.
– Нећете сићи с ума, почех престрављено. Јавићу мајци да донесе другу машну. Јавићу, ако хоћете, да донесе пуно машни. А зашто ви толико волите машне?
– Убићу се ако ми је не даш, заплака. Убићу се... још данас...
Побегох од њега на кревет. А кад ми се приближи, побегох за врата. Онда се окачих на решетке.
– Сваке ноћи сањам ту машну... и...
Помислих: збиља је чудна ова моја машна. Чудо једно како се овај свет решио да ме раздвоји од ње. Чудо једно.
И стоструко је заволех.
– А зашто не сањате неку другу?
– Само ову сањам... стално је сањам...
– А откад? упитах.
– Годинама.
– Данас сте је први пут видели. Како сте могли раније да је сањате? рекох.
Он рече:– Не знам ни сам... али...
На судијиним трепавицама виси суза. У њој се огледају решетке прозора и моја
– Дај ми је, тако ти Бога.
– Слушајте, најлепше Вас молим да се оканете и мене и моје машне. Тражите што год хоћете друго, само њу немојте. Хоћете ли пара? Хоћете ли одела? Хоћете ли жена? Шта год будете зажелели, ја ћу вам добавити, јер сам готово свемогућ, само ми машну не тражите.
– Ако ми је будеш дао, престаће моје муке, рече он.
А ја помислих: онда бих ја полудео, шенуо бих, сишао бих с ума, послали би ме у лудницу, тамо бих умро, тамо бих био упропашћен, тамо бих био удављен.
– Па дај му је, рече бркајлија.
– Није полудео да поклони такву драгоценост.
– Поклони му је. Погледај га како плаче на поду.
– Вози мало брже, пријатељу. Већ смо задоцнили, рече кржљави пекар из...
– Дај му је, рече бркајлија.
– Ако му је будеш дао, оздравиће.
– Биће весео... биће весело... ох, што ће бити весело... биће, просто, страшно! Ох, што ће бити весело и страшно!
Помислих: морам се држати чврсто, јер се још не понашају према мени како треба, јер су још безобразни.
– Не дам машну па макар овог тренутка цркао! Не дам машну па макар му душа испала на нос истог тренутка! Је ли вам јасно?
– Гадан си, цицијо, рече бркајлија.
–На којој смо висини? рече кржљави пекар из...
– Ох, што ће бити весело, што ће бити весело, што ће бити страшно. Даће му је и он ће се смејати... ох, што ће бити весело.
Уђе болничар. Побегох под кревет и видех: судија се намршти и лице сакри прстима. Помислих да ће много времена проћи док се опет не насмеје. Болничар га продрмуса, али судија се не покрену. Увече ми судија шапну:
– Цео свет сам обиграо, али такву машну нисам видео.
Сутрадан ми опет шапну:
– Зар збиља нећеш да ми је даш? Да се не шалиш са мном?
 – Не шалим се!
– Суђено је да та машна буде моја, рече судија с патосом.
– Није суђено, рекох.
Онда сви видесмо: судија зграби метлу из угла и подиже је увис као војсковођа сабљу:
– Рајо! Стоко! Још ви не знате ко сам ја! Све ћу вас повешати и подавити.
– Ухватило опет чика-судију, рече дечак у ходнику.
Дође неколико ошишаних глава.
Видех: по судијином челу изби зној, уста му запенише. Окрену се к мени, онако намрштен:
– Ти, мали, муке ми задајеш! Као јарца ћу те одрати!
Он замахну метлом. Сакрише ме нечија леђа.
– А машна мора бити моја! Суђено је, суђено, је ли ти јасно, балавче? Ако
ти то није јасно, онда си луд! Онда си сто гради луд! Онда те треба стрпати у лудницу! Ти си за тамо! Ти си луд!
– Није суђено, ланух иза нечијих леђа.
Он заплака не знам по који пут:
– Добри мој, дај ми је, ноћас сам је сањао. Умрећу без ње...
Почех га избегавати, али он стаде да ме прати. Ја у собу – он за мном. Ја у ходник – ево и њега. Морао сам се по цео сат гнездити док негде сакријем машну, јер је стално био уза ме. Једне ноћи скочих из постеље: судија је клечао крај мог кревета.
Наизменично сам гледао месец, заглављен у решеткама, и судију. Месец је био нем и ћелав, а судија је плакао:
– Даћу ти много пара ако ми је поклониш. Бога ми, хоћу; богат сам, врло сам богат.
А ја преврнух јастук и покрих се ћебетом по глави. Он је плакао крај мог узглавља, у тами:
– Још ноћас писаћу жени да прода све што имамо да бих од тебе могао купити
Дрхтао сам у кревету као ухваћен зец.
– Колико је цениш? Хајде, реци...
Ћутање, тама и играње мог срца у кошуљи.
– Даћу ти колико год затражиш.
Неки болесници су се кикотали. Дечаков смех је пенио. Један болесник је викао како ће бити весело и, просто, страшно. Судија је кукао:
– Не могу више да живим. Видиш ли до чега сам дошао? Дај ми је или ме убиј. Спаси ме од свега овога...
Кад сам заспао, мислим да је отишао. Два дана доцније, за време ручка, уштогљени глас болничара запита:
– Где је судија?
– ...приспи ми још.
– Нема га.
– Малопре је био овде, рече неко.
Ха, тај мора да је дигао моју машну и некуд стругнуо с њом, помислих. Вероватно кући. Можда у свет, преко границе, у Америку.
Болничарев уштогљени глас командова:
– Тражите га!
Под мадрацом није било смотуљка. Вриснух за гомилом:
– Нема ми машне! Нема је!
Претражих све собе: нема га. И купатило: нема га. Са другог краја ходника неко викну:
– Ево га! Ево га! Ево хуље! Ево пробисвета!
Појурих. Прогурах се кроз гомилу и видех: жуте се судијини табани; од њих до пода нема ни педаљ.
– И то твојом машном!
Покрише га ћебетом. Кад лекар дотрча са првог спрата, побегосмо у собе.
– Откуд ова машна?
– Не знам, господине докторе.
– То је машна оног из судијине собе, рече неко.
Не дођоше да ме траже, нити ми ко шта рече. Појурисмо у ходник. Замотан у чаршав, лежи судија. Крај њега стоји жена. Плаче и девојчица. А ја се питам: зашто плачу кад је онако ружан? Плачем и ја, али не за судијом, већ за машном која вири из болничаревог џепа.
–На којој смо висини? рече кржљави пекар из...
Жена се осврну.
– Госпођо, на којој смо висини? рече кржљави пекар из...
– Ох, што је весело, ох, што је весело, ох, што је страшно.
Узалуд сам данима трагао за машном као за срећом. Најзад је улових у амбуланти.
– Где је опет та машна?
– Па где си је јуче оставио?
– Не знам, господине докторе.
– Да је није украо онај из судијине собе?
– Вероватно, господине докторе.
Код мене је не нађоше.
Мајка је била задовољна што сам оздравио а ја сам био срећан што сам опет сатима био сам са машном. Мајка примети да волим машне, па ми купи за рођендан читаво туце, али их ја све побацах у пећ.
Свака је срећа кратка. Једног јутра кад сам се удешавао за излазак у град, управо за састанак с неком девојком која је била заљубљена у мене, изненадно задрхтах; у огледалу спазих: судија виси, а лице му више није меснато, већ мало и модро као главица купуса. А ја завезујем машну на његовом, а не на свом врату. Притрчах прозору – машна паде на тротоар. Око ње се скупи много народа. Умеша се и милиција. Неки дечак у бундици зграби је и побеже. Одједном се сетих дединих и очевих речи. Обли ме хладан зној. Истрчах на улицу.   
Престижу се кишобрани. Лаке као гушчије перје, пахуљице се вију изнад моје главе и замећу траг тролејбусу.
– Да ко није видео дечака с мојом машном?
– Па зар је оно твоја машна, човече божји? рече неко.
– Јесте, моја је. Остала ми је од деде, односно од оца. Отац је рекао да ћу бити несрећан ако се ње лишим. А деда је рекао...
– И ми тражимо тога дечака, рекоше људи.
Истрчах пред друге пролазнике.
– Нисмо. И ми га тражимо.
– Сигурно ће умаћи? рекох.
Кишобрани одјурише.
– Неће умаћи, војска већ опкољава град.
– Молим вас, да ко није видео дечака с мојом машном?
Пахуљице су неме и тужне.
Заплаках.

(1956)
Антологијa српских приповедача XIX и XX века 
(Мирослав Јосић Вишњић)



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана