Вртар спава, врт не чува,
И сред врта цветна, чедна,
Увуче се свиња једна,
Свуд по врту гледа, мери,
Па започе да се цери:
"Баш су људи ума мала,
Узалуд им само хвала;
Ове травке шта им вреде,
Шта ту има да се једе?
Гле, свуд руже, лале стоје,
И шебоји разне боје,
А баш нигде тиква нека,
Ил' коричак од дулека...
Па бар да је цвет до цветка
Да је реда и поретка;
Већ ту леја, тамо бокор,
Права збрка, јад и покор.
Стан'те људи, ташта главо,
Да видите умље право,
Да сазнате шта ја вредим
Кад прионем врт да средим".
Била поноћ нема, глува,
Вртар спава, врт не чува,
И на пос'о свиња преже:
Кида лишће, чупа вреже,
По лејама рови, рије,
Ломи притке и саксије,
Поразбаца цвеће свуда,
И направи триста чуда.
А кад сину сунце врело
Јадно цвеће паде свело.
(1902)
