Та сујета, што вас креће, не прија ми и не гове.
Ја не тражим од вас ништа. У поднебљу мога света
Боље мислим, слађе сневам, и свака ми срећа цвета.
Свуд звездано небо јасно, сањалачка поноћ тија,
А под небом у даљини језеро се плаво нија;
Крај језера анђô стоји и пролеће вечно дели,
А весело на валима лелуја се лабуд бели.
Ту ја живим. Душа моја час узлеће небу горе,
Ил' с лабудом мирно плови са осмејком рујне зоре;
Ил' долети до анђела, па га грли, љуби, гине,
Ил' се спусти међу вале и ту слуша песме њине.
Маните ме моме миру, не рушите рајске снове,
Та сујета, што вас креће, не прија ми и не гове.
Ја не тражим од вас ништа! А тај кикот, што ми хити,
На вратима гроба мога некада ће јаук бити.
