У часу мира и тишине свете;
И ја је певах раздраган и срећан,
Кô тица горска или мало дете.
Њу нико није слушао ни чуо,
Њу ми је душа сама себи плела;
Кликташе срце из рањених груди,
И мрачне боре нестајаху с чела.
Да, ја се бејах измирио с тугом,
Са патњом мојом и са јадом иним,
И песма моја звездама се вила
И губила се у зрацима њиним.
И ја јој хтедох да похватам звуке,
Ал' заста рука, што их безброј списа;
То беше песма љубави бескрајне,
Незнана земља, сан небеског виса.
