Да је по самоме Ибиш-аги, никада он не би оставио Ниш, где му се још прапрадед населио однекуд од Ђаковице, и одакле су, то јест из Ниша, и он, и његов отац, и дед, и прадед, и прапрадед ишли на ћабу у Меку и враћали се оданде, и ни једно им се место од далеке Меке и Медине па све до Ниша није толико допало као баш исти тај Ниш. Ибиш-ага је ишао на хаџилук и оном Ђул-Баби у Будим, па ни Будим му се није допао, нити би дао десет Будима за један његов Ниш. Знао је он да је Будим некад био турски, па га Турци изгубили. Жалио је и Будим и замерао што га изгубише некад, али откад изгубише Ниш, он нема речи више да замери падишаху, него само махне руком као кад човек теслими нешто и рекне: „Беше му веће; Алах, белким, такој наредија, а човек, што да праји!“ – па заћути, загледа се негде на страну и дуго пушта густе димове из дуге јасминове муштикле своје.
Али где се не суди по Корану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни глас мујезина, не трпи да му европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину, неће да се из свога скровитог и дремљивог кутка пресели на тротоар – и он се листом сели, и уклања се једнако, а и сам не види краја томе уклањању.
Са таквим се мислима и Ибиш-ага спремао да се сели. Није рад био, тешко му је било, али је ипак морао, јер га је нешто ипак гонило. Док је задржавао друге – задржавао, а после, богме, и сам стаде помишљати на сеобу. „Куд сви, туд и голи Хасан“, па тако и он. Једнако се исељавају његови у Скопље, у Велес, у Серез, у Солун, а они најбогатији што су, чак и у Стамбол! Само се он још једнако нешто устеже и одуговлачи, и одвраћа их, а њих, како који месец, све мање. Проређују се и у кафани, и на теферичу на баиру Нишаве, и у џамији.
– Море, куд потеглисте – говори им и зауставља их Ибиш-ага; – што напустисте татков топрак? Што искате, бре? Доклен ће да смо како онија ченгенегурбети? Не ли у баба-земан држасмо Будим; хеј, хеј, там у Мађаристан! Па, шта је? Што се начини! Кој си остану там сагај? Сал Ђул-Баба што си остаде там сам да жмије, па да казује на човеци и на хаџије што бесмо и ми газије. Па што си би од-и таг? Из Будим не испудише у Белиград, из Белиград у Ниш, из Ниш па у Искиб! Москов и Срб искарују, а Инђилиз па убаво не дочекује – па веће се посмешисмо како онија зајци кад ги погоне загари а дочекују авџије у тесно место!... Море, да си останемо туј при баштино тулбе и мезар! Куд ће си кршимо врат по бели свет без крај и па без ред!... Овој си теће поче да се оснура!
Тако их одвраћа Ибиш-ага, али га они не слушају него продају, често будзашто, имања и селе се у свет. Све их мање и мање. Нема му већ толиких његових јарана и достова... Салих-ага оде у Скопље! Имер-ага у Велес, Јусуф-ага у Битољ, и где их већ нема! Сви отишли, остаде само фукара и луди Мехмет, коме је баш, вала, свеједно ма како се етнографска и политичка карта Европе мењала.
ГЛАВА ДРУГА
И Ибиш-ага већ стао продавати своје њиве и ливаде, винограде и забране, куће и дућане, воденице и магазе. Остаде му само још једна кућа у Сагир-Киптијан-махали до куће у којој седи Ставрија Призетко, ћурчија. Лепа кућа. У њој се родио и одрастао Ибиш-ага и лепо проживео у њој са своје три жене, тако лепо и мирно као да ни једне није имао. Много лепше и мирније него његов комшија Ставрија Призетко, који је имао једну жену, али му ова више главобоље и калабалука правила у кући него султану свих његових триста шездесет и пет жена. Све му пребацује што за толике године није кадар био да купи себи кућу, него седи код таста, и зато и носи то мало ласкаво име „Призетко“, као сваки који уђе у женину кућу; па хајд’ што њега зову тако, него чак и њу не зову ни по махали ни чак по чаршији друкчије него Гица Призетковица, на њену велику муку и жалост. Зато је једнако и било кавге између Гице и Ставрије, иако је исти Ставрија био човек кротак и богобојажљив и са сваким лепо живео, а нарочито са својим првим комшијом Ибиш-агом, који је одавно знао за муке и невоље Ставријине, и зато га сад пред полазак свој на неколико дана заустави пред махалском механом и ослови.
– Ставри бе, како си, комшијо, што прајиш бе? – Исполај на Господа, убаво! – одговара му Ставрија. – Ете, работим си, па си терам век такој!... Ти па што прајиш, Ибиш-ага?
– Што ће му чиниш... к’смет му такав...
–Е, истин’ рече, Ибиш-ага; што да прајим! На једне рече и даде Господ, та стануше паше и бинбаше и аге, како ти саг што си, Ибиш-ага; а на друге рече да бидну ћурчије и кондурџије, пољаци и сељаци, како, демек, ми саг што смо. Ех, Господња воља! – теши се Ставрија. – Теће, викам: сал здрављице, да ни даде Господ, а за друго – колај работа!
– Ех, ашколс’н за тај реч! – одобрава му Ибиш-ага, нуди га да седне и поручује за њ кафу. – При пашу м г â да сдиш ете сас тај памет и тија речови, кузун-Ставрија!... Како пазар?... Како алиш-вериш? Стиза ли ти од-и занајат?
– Па, ће стиза, ће стиза – вели Ставрија тарући задовољно руке.
– Да дâ Господ!
– Теће други адет наступи од како Србија заступи; а ја сам си човек ћурчија, па тешко, ага, зашто нема веће старо време и старо шубара-носење... Саг искочише шешири. Па берем да ги носе сал онија на који прилега, демек, чиновници и господа што су, па берићат-версун. Ама, виде ли чудо, Ибиш-ага, што праве овија селски звери и кучики? И онија врљише шубаре, па си купују шешири! Па на главу шешир, а на ноге оп’нци; погледаш на горке: господин и учовњак, а погледаш на долке: звер и куче!
– Е, што да ти чиним, кузун-Ставријо; ете, твоја те вера бије! У турско време, пантиш убаво, не беше такој!
– А, б , Ибиш-ага – спори му Ставрија. – Јоште понапред – преди турско време – па оној си јоште полепо и побоље беше! Доклен се градише и носише шубаре и самур-калпаци, Краљевића Марка имасмо, царство си држасмо, манастири толики поградисмо; море, повише беше у државу кубићи на цркве него оџаци на куће! Коњи живуваше таг по сто и шесе’ години, а човеци јоште повише, по три стотин’ године; хеј, хеј, дор до „Бакарно гумно“ државски плот ни беше, и там ни седише царски српски човек и ђумрук наплаћиваше, а саг до Ристовац – па, да си рекнемо: берићат-версун и за тол’ко – сас овија сагашњи шешир и цилиндри!
– Море, ти га па далеко искара! – прекиде га Ибиш-ага. – Изгубимо пут!... За другу работу ћâ нешто да те питујем... Море, доклен ће човеци по махалу да те зову „Призетко“?
– Ајде па и ти саг, Ибиш-аго, како па ти саг збориш тој? Присмељеш се на сиротињу! Ако је сиротиња – резилак ич нема!
– Да не дава Господ, комшијо Ставријо; резилак нема! Зборимо си саг, а резилак нема, де!
– Ех, Ибиш-ага! Памтиш ли што збореше у турско јоште време Амет-ага Колоферлија. – „И мен’ ми, рече, душа иска баклаву и кадаиф, ама што ће прајим, када и леб па по неки дан не стиза да ручам!“ Та саг и сас мен’ алис тај си је, ете, работа... Да сам си од-и Крајналиску, ели од-и Пре-метарску фамилију, и сас њин кемер – купија би целу Сагур-Киптијан-махалу! Ама што да прајим, кад си немам ни за пударску ели пољачку колибу!... Што да чиним?... Ела, научи ме ти, Ибиш-аго!
– Што да те учим! Човек си у године као и ја што сам! Што ће ти речем...; знајеш што се збори: „Сирото дете само си себи пупак врзује!“
– Ех, Ибиш-ага, како ти па то збориш? Присмељеш се на сиромаси човеци. „Тенбелак је голема срамота, а фукарлак – јок!“
– Б , Ставријо! Да не дава Господ да ти се присмељем! На сирома човека да начиниш нешто жал, и срамота и грехота је; зашто пантиш ли како се оно збори: „На сокак по-за фукару и просљаци, сал пцета што лају, а човеци – јок!“
– К’смет му зар такав! – вели Ставрија. – Беше ваше царство, па ти Ибиш-ага, а ја Ставрија ћурчија; заступи Србија и наше царство, па ти пâ си остаде ага, а ја – пâ ћурчија! Спахија си!... Изгубија си, демек, царство и господство, ама богаство ти пâ остаде, а богат човек што си милује оној си може да чини...
– Ех – смеје се Ибиш-ага – ти га па много искара! А и тој, богаство, демек, не може па да бидне без ред; и богат човек па си не може како сака, веће како мора; зашто „да пљуне горе – ће пљуне на мустаћи, а дол да пљуне – ће му падне на браду“... Ама не тејашем тој да си зборим, ете, сас теб’, веће за друго те призва!... – рече Ибиш-ага и маши се за табакеру, и стаде правити цигару, а зинуо мало као човек који смишља нешто и очевидно је да не зна како да отпочне.
– Де, бе, Ставријо, кафа ти се оладила, узни, де, за теб’ је поручена... а саг ће друге да стизају... Искам – рече Ибиш-ага после подуже почивке, за време које се чуло само сложно сркање кафе из оба филџана – искам, комшијо Ставријо, да те напрајим, ете, да се не викаш веће „Призетко“, разбираш ли? – рече и повуче силно дим из муштикле.
– Не разбирам, комшијо... – одговори му Ставрија.
А Ибиш-ага стаде брзо вући и пуштати густе димове један за другим, поручи још две кафе, стаде чистити пепео од цигаре са стола, па после мале паузе затури мало фес, па запита:
– Ели си, комшијо, муштерија за једну кућу... демек, овуј моју сагашњу што ми остаде? Ели ти је, демек, за купување, де?
– За купување ми је, што да неје... – вели Ставрија – ама теб’ ти неће бидне за давање.
– Ех, за тој ће ласно бидне! Тол’ко теб’ ти е’ли треба кућа, тој си ја питујем? ... Ја си, Ставријо, ћу, ете, да се преселим у Турско, а човек сам, пуж несам, та да си понесем кућу си на грбину – та искам, ете, да гу даднем некому добром и убавом човеку... А сво ми друство искочи, ете, веће, та бива ли ја сам да си останем овден у Ниш како рахметли Ђул-Баба у Будим!?
– Е, неје, истин’ неје ред! – тврди Ставрија.
– Е, е, ашкол’сн! Па викам, ред је да те питујем, теб’ најпрво, за овуј кућу. Комшије смо!... Искам да гу продам, па ми кеиф ти да гу купиш; зашто знајеш за онај арапски реч: „Кој се с комшију слаже, а себ’ке и комшију помаже!“
– Истин’ збориш – повлађује Ставрија. – А имам си веће једног муштерију... газда Настас, од-и Белиград, познаваш га...
– Познавам га.
– ...дава ми, ете, двести и петнаес’ дуката; ама, мен’ ми ете, кеиф – ти да гу будеш сахибија!...
– Хе – уздахну Ставрија – кому није кеиф за оној што је убаво, ама, ете...
– Човек си кротак, а од време си у овуј махалу, па неће да бидне лошо ни за теб’ од-и махалу, ни па за махалу од-и теб’, а „од лошога комшије и на махалу зарар бидне“, има реч.
– Такој си је! Најпрво доброга комшију, па тагај кућу си; ама виде ли, комшијо, што сам човек баксуз: доброга комшију (демек теб’, Ибиш-ага) изгуби, а кућу си не стеко’!... Не мога да гу спечалим...
– А паре имаш ли? – Ех, што имам?... Спроти газда Настаса – ништо!
– Е, кол’ко си имаш?
– Срамујем се и да ти кажем кол’ко си паре имам.
– Јок, јок! Да кажеш, да кажеш!... Што, бре? Ако је сиротиња, резилак неје, а ми ће се ласно погодимо и ценимо! Један иска камилу, а други му дава ешечку самарицу – па се човеци погоде и пазар напраје! Та и за нас је ласно! Ете, имашем си једнога загара – Чапу мојега, знаваш га – та ми даваше човеци за њега петнаес’ дуката, а ја не теја да си узнем дукате, веће га дадо’, Чапу мојега, за џабе га дадо’ на мојега побратима, Калчу кујунџију!... Ете тој напраји! Дукате ћу поарчим, ама Калча ће ме спомиње до смрт за тај пешкеш, па шта ми веће треба! Друство Калчино и достлук Калчин Стамбул вреди! Калча си је убав и кротак човек, сас алтани и алмази не можеш да га купиш и исплатиш, сал, много што лаже да је потепаја зајци, у лов – ама авџија је истин’ добар!... Ете, алис такој мило ми саг и за теб’ да си имаш кућу... Кол’ко имаш пари? Што се срамујеш, збори, де!
– Имам си сто и петнаес’ дуката и једну ниску од тридесет дуката... имашем јоште једну од четрдесе’ и пет, ама гу, ете, поарчи спремаећи девојче, знаш, удавам гу... А саг искочија неки лош адет, па искају паре сас девојку (мираз викају), а ја си јоште у оној време узедо’ домаћицу, сал девојче... без паре. Ни бешлак ми, бре, не донесе, сал што донесе: бунду, либаде, чифт фустани, тесте чорапе, црпац и магаре. Тол’ко му беше! Ја моју домаћицу узедо’, а беше гу, јоште гу не беше петнаест године, а керку саг удавам има гу повише од-и седамнаест године. А комшијске девојке, њојне другарице, јоште си седе... немају мираз... Лош адет искочија, Ибиш-ага.
– Лош, Ставријо, много лош адет. Поубаво тејаше да бидне, да си остаде онај стари адет. – Ели си ашик на девојче, узни си девојче; а паре што ти требају, сараф неће да си. – Убаво ли зборим, комшијо?
– Тој си, Ибиш-ага, ја и ти зборимо, ама сагашњи свет, демек, чиновници што су, друкче си прибирају и есапе у свој памет и зборе... Ама, и њину си муку убаво видо’! – вели Ставрија. – Узне си, ете, жену сас паре, сас мираз, викају они – ама душа му знаје какој му је. – Донесе му жена, демек... ех, па кол’ко ће му донесе!... Сто дуката ће му, да рекнеш, донесе, а хиљаду ће, бре, муке да види, од-и тој. Саг, на прилику, муж гу је ћатиб-ефендија, писарин што се вика саг–ау госпођу начелниковицу, ели приседниковицу, тепелак од бисер! Начелниковица је, бре брате, па и прилега на њума тепелак! Ама женски памет, што разбира! – „Тепелак искам, вика ћатиб-ефендијиница, хич да ми се неси врнуја дом на вечеру из чаршију без тепелак!“ – „Море, какав тепелак ти па саг спомињеш при овај мој мали ајлак!“ вика па муж писарин. „Немам паре!“ – „Од моје паре, збори си она; од твоје не тражим! Моје паре арчим, а твоје нек си седе!“ – „Ама какве твоје паре?“ – „Од мој мираз! Сто дуката ти донесо’, зар ће на комар да ги даш!? У сто године један тепелак, вика, много ли је?!“... – Та данас, та сутре – теке муж живот нема дор гу не купи тепелак за триесе’ алтани. И дор да си рекне: „ Исполај на Господа!“ а она си пâ искочи сас нов пешкеш. – „Да ми купиш, вика, немацки шешир, како што га има госпођа приседниковица у Суд окружни што је.“ – „Е, па што је саг овој?!“ збори гу човек и крсти се сас леву руку. – „Ама не ли ти купи њекна тепелак српски, што ти саг па треба немацки шешир?!“ – „Да ми купиш, да купиш! Ако сам си писарница, вика, неће да сам, вика, полоша од-и приседниковицу!“ – „Ама од куде ћу паре да нађем?!“ збори гу човек. – „Од-и моје паре, бре, што ги од татка ми доби, искам; не искам од-и твој ајлак!“ – Ћути си човек, чеше се по глави. – „Истин’ вика, збори; од-и њојне паре тражи!“... Купи си немацки проклети шешир; пет дуката, три стотин’, бре, гроша – ем беле паре – даде за неки омут сена и неке перушине од-и чапље и шотке неке! – „Ајде и тој нек си иде, и тој ће си кабулим, вика човек, сал да промине без белај у кућу!“ Ама та си вера не мирује! – „Искам, вика, да си на лето искочим до Бању, у Киселу воду; фаћа ме, вика, нека мука. Иде си и госпођа гарнизонарка, па и ја си сакам! Да променим воздух, луфт да променим, вика! Што је, вика, она побоља, е-ли поздрава од-и мене?“ – „Ама, кој ће да нађе тол’ке паре?“ збори си човек, па си скубе косу од-и муку. – „Па кој ти рече, келешу, да тражиш? Татко ми не ли ти даде сто дуката... мал’ко ли је? Од-и моје паре си искам, а од-и твој ајлак, јок!“ – „О, Бог да чува!“ збори си човек, па узима паре на зајам под голем интириз, те ги праћа жени у бању, а она из бању писује писмо: „Јоште сам болна, праћај јоште паре!“... Та дај за фустан, та за штифлете, та за парасол, и за сијасвет немацке багателе – а све „од моје паре!“ Све се, бре, поарчи, а њојно сто дуката си седи! Море до кијамет не сме и неће се поарчи! Виде ли, море, једно чудо, дек се њојне паре хич не могу да потроше! Ете такав си адет искочи саг, Ибиш-ага!
– Лош адет! – вели Ибиш-ага, и маје главом, и пушта и тера густе димове надалеко. – Лош адет, Ибиш-ага, те за тој саг си зборим за оној моје девојченце... спреми гу и хаљине и паре малко, та си окрњи паре... а за кућу ти знајем, како комшијску... убава кућа.
– Душа ме боли, кузун-Ставријо – рече и уздахну дубоко Ибиш-ага – што, ете, морам да гу продам. Што је јапија, па бина, па доксат, па османлак што је! Па вода из бунар студена што је, биљур је, неје вода; како булбул из ружину чашку што веће не знаје што му је доста и стига, веће пије, пије – такој и ти неће можеш да се напијеш... после черек сата, ако си ручаја, пâ иска да ручаш; кол’ко више да гу пијеш, све ће повише да ручаш!... А па бакчу што си имадо’; све сас јоргован, шебој, ђул, замбак, карамфил и феслиген, и сијасвет цвеће. Па булбули што поју и сабајле и к ноћи. Жал ти да легнеш да спијеш, а мило ти да пораниш, сал да ги чујеш!
– Ама, ти ми причаш, комшијо, а ја си и сам убаво знајем... ама што да чиним според газда-Настаса; чорбаџија је, а ја што сам! Он дава двести и петнаест...
– А ти кол’ко можеш да дадеш?
– А ја си имам дуката сто и петнаест, демек, шест хиљаде и девет стотине гроша, и једну ниску од-и ташту ми, од-и тридесет дуката, демек, хиљаду и осам стотина гроша – тол’ко.
Настаде почивка. Ибиш-ага само пушта густе димове и срче трећу кафу, а Ставрија се тихо искашљује, и не скида очију с њега. После краће почивке, Ибиш-ага ће прословити.
– Лепе паре! А убаво знајем дек си ги сас занајат и муку и халал спечалија – вели Ибиш-ага, па опет заћути, па ће мало после. – А свадба на керку ти, оној девојче, кад рекосте да бидне?
– Па требаше на нашога Светога Ђорђију – ама ће гу преместимо, отуримо у јесен, по гројзе-брање може да бидне.
– Јок – вели Ибиш-ага – на Ђурђовден да бидне свадба! У твоју кућу да бидне, из твоје куће сакам да се поведе невеста, разбираш ли?
– Ама неће да стиза за паре! – рече танким гласом Ставрија.
– Хич те не питам, Ставријо, хич бригу да не береш. Тој си је моје знање! Јутрос искочи до суд; ти да искочиш сас паре – а ја с тапију!...
– Ибиш-ага – утањио гласом Ставрија – чу ли ја убаво? – пита Ставрија изненађен и потресен.
– Тол’ко ти зборим – рече Ибиш-ага, и диже се од стола и задену муштиклу за пас – ти саг сал да платиш онија седам мастики што ги од јутрос попи, а ја овија шес’ кафе; ја кафе а ти мастике – халвалук да платиш!
– Да платим, да платим! – уситнио збуњени Ставрија. – Да понесем сто и четрдесе’ и пет дуката... ако ли?
– Ти сто и четрдесе’ и пет дуката, а ја тапију... У суд... Јутре... Разбираш ли? – пита га Ибиш-ага пружајући му руку.
– Разбирам! – вели срећни Ставрија и прихвати му руку са обе своје.
ГЛАВА ТРЕЋА
Сутрадан је у суду ствар била свршена на велико изненађење газда-Настаса Београђанина, а на још већу радост Ставрије ћурчије. Он даде сто и петнаест дуката и ниску од тридесет, и доби исправну, потврђену тапију да је кућа његова, Божја па његова. Радостан позва кући Ибиш-агу, који му радо прими позив.
Кад изиђоше из суда, упутише се Ставријиној кући, Ибиш-ага пушећи, а Ставрија пипајући се једнако по џепу, изнутра од ћурчета, где му је стајала тапија умотана у Гицину пембе-шамију.
Стигоше у кућу, поздравише се и поседаше. Настаде разговор. Разговараше се о свему и свачему, а највише о Нишу. То растужи Ибиш-агу, и он изли читаву тугованку.
– Ах, Ниш, Ниш – уздисаше једнако Ибиш-ага. – Ниш – парађумиш!
– Па како ће ми без теб’ саг, Ибиш-аго? – пита Ставрија... – Научимо се у комшилак од време јоште... па саг, теб’-те неће бидне!
– Неће, Ставријо – рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком – ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен’ за теб’ и од теб’ па за мен’! Ништо не видомо лошо за тол’ке године и тол’ко живење ни ти од мен’ у султанско, моје, ни ја па од теб’ саг у краљско, твоје време!
– Ба! Да не да Господ! – вели Ставрија.
– Е, е, за тој ми кеиф! – вели Ибиш-ага.
– Па не остави, Ибиш-ага! Е, а зашто, ага? – пита га Гица Ставриница.
– Такој му ред... Бог рекаја! Виде ли, комшике, у јесен кад је, па кад се зберу хаџи-бабе лелеци, да се селе преко море, у Мисир и Шам, и на там јоште подаље? Мило ги и убаво и овден, ама крв ги тегли там; жал ги да се селе, ама ниједна неће да си остане!... Ете и с мен’ си је алис таква работа. Душа ми плаче, ама друкче не бива!... Сви си от’оше!... Ће станем и ја мухаџир!... Бог рече и нареди, Ставријо; ништо не бива на овај свет без његову вољу! – заврши Ибиш-ага дршћућим гласом, а дубок уздах му се оте.
Утом уђе и прекиде разговор Ставрина ћерка, млада Калина. Лепа, бела, витка, и млада као роса, девојчица у црвеном јелечету и плавим шалварама и зеленом свиленом ферменчићу преко јелечића; зато су је ваљда махалски момци међу собом и звали: „Калино, чупе зелено!“ Пустила оне пусте дуге курјуке далеко испод паса, а трепавицама бацила сенку далеко испод ока, којим смерно и плашљиво погледа. Кад уђе, поклони се смерно и приђе Ибиш-аги и пољуби га у руку, и метну крај њега на миндерлук шарене плетене чарапе, као што је већ ред да испрошена дарује очеве пријатеље који им дођу у кућу.
– Аа, Калино, ејвала! Е па да причекнеш малко, да си не останем ни ја па постидан – вели задовољно дирнут Ибиш-ага, па се маши за силав и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. – Еве ти од мен’ пешкеш. Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време татку ти; – а ти да гу саг однесеш на човека ти!
– Што, што... што, што збориш, Ибиш-ага? – вели му збуњено Ставрија, а Калина се повукла стидљиво, па гледа у земљу, а не сме да прими ниску.
– Како: што зборим? – запита мало љутито Ибиш-ага. – Лошо ли прајим ја, е-ли вија па лошо зборите? Зар ако сам си друга вера, зар зато да не смем, демек, да си по ваш адет чиним?!... Сас алал, море, и сас кеиф прајим!
– А, да не да Господ – правда се Ставриница – како збориш ти па то, Ибиш-ага?... теке... викам...
– Ајде, узни си, кузум-Калино – храбри је Ибиш-ага. – Узни си, узни, што се тол’ко срамујеш?... Сал алал ти давам! Од мен’ нек ти је тој пешкеш, и од Кумрију керку ми, а другарицу ти...
После дужег наваљивања најпре Ибиш-аге на родитеље, а затим свију њих на Калину, приволи се најзад Калина и узе ниску дуката и обеси је о своје бело грло пред задовољним Ибиш-агом. Сви му захваљују.
– Кад ће да нас оставиш, да путујеш, демек, Ибиш-ага? – запита га Ставрија.
– Јутре – вели он дижући се и узимајући дароване чарапе. – Ајд’ са здравље! Да се алалимо, комшијо. Ти си имаш саг послу, а и ја си имам јоште неке работе да си посвршујем.
– Па ће се, ако дадне Бог, јоште који пут да видимо у наш век? – вели му Гица Ставриница испраћајући га. – Ће дођеш, ага, неки пут у Ниш, у стар комшилак?
– Ее – махну сетно руком Ибиш-ага. – У наш век, веће мучно да ће да се видимо и зборимо, комшике... Теће – додаде осмехнувши се суморно – може и тој да бидне. Србија је... како си започе... кој знаје! А ја ће си питујем куд ви је Бакарно гумно – па јоште три дана далеко оданде ће се населим!
Алалише се затим најсрдачније; Ставрини га испратише до капије и вратише се весели, а Ибиш-ага оде сетан и замишљен.
