slike pesnika

Душан Радовић – НОЋ У ШИФОЊЕРУ

dusan dusko radovic noc u sifonjeru
Погледајте ме добро! Ја сам целу једну ноћ провео у шифоњеру! Јесте! Од десет увече до седам изјутра! Девет сати на ногама, потпуно го, у оном мраку у нафталину! Да сам само једном кинуо данас више не бих био међу живима! Но, ипак, све се срећно завршило... Изашао сам жив из шифоњера. Наравно, са једним драгоценим искуством и много неких и веома значајних мисли. У овој лудој глави...
 
Видите, кад данас о томе размишљам, проветрен од нафталина и ослобођен страха... како да вам кажем... све се указује у једном новом светлу. Погледајте... Било нас је троје. Она, њен муж и ја у шифоњеру. Коме је било најтеже? Мужу? Не, он ништа није знао! Мени? Не, ни мени... Слушајте, па ја сам ипак побегао... ја сам се сакрио! ОНА, она је поднела све страхоте те дуге, дуге ноћи!
 
Молим вас, покушајте да замислите ту стравичну ситуацију: муж се, после дугог путовања, изненада вратио кући, жељан нежности... А она, која треба и мора да му пружи ту нежност, она зна да сам ја ту, у шифоњеру, да слушам и чујем сваку реч и сваки шум! Она је, дакле, ту језиву ноћ морала провести са два мушкарца... трудећи се да ниједног не увреди, да буде подједнако нежна и пажљива и према једном и према другом!?
 
То је био подвиг и она га је успешно извела! Са вештином, достојном сваког дивљења! Она је мужу поклонила... оно што је морала, док је мени посветила све своје мисли и сав текст! Једино што је мени, у тој ситуацији, могла да пружи... Све што је говорила мужу – говорила је гласно, викала је – да ја у шифоњеру чујем. Она је говорила мени, ја то добро знам, схватио сам – а њен муж је одговарао уместо мене. Буди јак! Издржи још мало! Издржи! Чујеш ли ме, ја сам твоја! Чујем! Муж је одговарао гласно, а ја сам шапутао у шифоњеру: „Јак сам... Издржаћу... Чујем те, ти си моја!"
 
О, како сам је разумео и волео... Како сам био пун поштовања и дивљења према таквој њеној жртви!... И данас, сада, ово износим искључиво као свој мали прилог, свој комплимент овој жени и жени уопште...
 
Хвала вам!

slike pesnika

Мирослав Крлежа – НАША КУЋА

miroslav krleza nasa kucaКућа је наша проклета, болесна, пакао!
И нема божјега дана
кад крв не би из нових бризнула рана,
и нема божјега дана
кад не би нетко плакао.
О, наша кућа је проклета, болесна, пакао!

У кући се нашој људи боду ко отровне осе,
по ходнику, гдје петролејке гасну у прљавој спирали,
црне сандуке носе.
О, колико душа се код нас у кући тали,
а људи очајно вичу по стубама у спирали.

Очи болесних жена, што перу у пари рубље,
у огњици горе ко грозничаве зубље!
И вичу грозне црне стубе,
у кући се нашој људи и жене са страхом у души љубе.

На крову куће наше пјева црни ћук,
и бијесови се бију у душама људи;
на крову куће наше Смрт своју пјесму гуди,
а над кућом нашом гори звјездан лук.
И бијесови се бију,
и покућство се ломи,
и људи се свађају,
а родиље вичу.
Већ опет се негдје шкрофулозни гноми рађају
и нови мартири ничу.
И негдје бренчи харфа.
То луђак неки своје мртве оплакује сне.

И то је Све.
slike pesnika

Џорџ Гордон Бајрон – ЈЕДНОЈ ГОСПИ

dzordz gordon bajron jednoj gospiКад Човек, истеран из Раја,
за часак стане украј врата,
сваки га призор бившег сјаја
тера клети коб што му је дата.

Ал’ идући кроз далеке краје,
научи сносити грех свој прек;
друго му време чу вапаје,
у раду своме нађе лек.

Тако ће, госпо, са мном бити,
не смем видети чар ваш, јао:
док страсти уз вас нећу крити,
уздишем због свег што сам знао.

Мудрији биће бег мој тај
од напасти што вреба само;
не могу гледати у свој рај
без жеље да не живим тамо.
slike pesnika

Васко Попа – КАЛЕНИЋ

vasko popa kalenicОткуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате

Боје свићу
На ивици заборава

Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим

Боје зру
На лакој грани времена

Отуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате

Боје горе
Младошћу у мојој крви
slike pesnika

Ана Митић Стошић – КРИКНИ

ana mitic stosic krikniУклопи се у калуп
Склупчај се
Прекрсти ноге и руке
Поједи свој реп и уши
Зажмури.

Одсањај сан о човеку
Без душе
С мачем за појасом
С ватром у устима
Језиком звери
Захучи.

Загмижи
Подрумима храмова
Одиграј игру на срећу
Не реци никоме ко си
Остала је чаура од метка
Опасност
да пукне(ш).

Не плачи пред светом
Богу дај утробу
Светлост је далеко
А очи слепе.
Не знаш које је време
Унутра си затворен.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ПУПОЉАК СЛОБОДЕ

ana mitic stosic pupoljak slobodeОседлај коња и крени.
Галопирај до треће планете
Ту стани.

Ослушни Сунце
Омириши кишу звезда
Потражи пупољак слободе.

На раскршћу преноћи
Кад се пробудиш –
Добро се протегни, умиј се сузама.

Увело лишће покупи
И ћути.
Никада и никоме не признај истину.

Али је сам
Разуми.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – СВЕТИЊА

ana mitic stosic svetinjaСамо ми песму не дираj!

Не узимај ми лек
Не отимај мој грех
Јер то је само моје.

Песму ми не дирај!

То што немаш своју
И не разумеш моју.
Пусти нек лира свира

Светињу ми не дирај!

Вера се не објашњава
Нада се не разуме
Али се храни.

Само песма
Уме да оваплоти
Љубав.

Зато ништа не питај
Ништа ми не брани.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ИСТИНА

ana mitic stosic istinaНајслађе мирише рај
И мај.
Најсветлије светли истина
И лаж.

Као гора она шири гране
И ране
Пресахлих извора потеку
У реку.

Видиш ли речи у њој –
Песму?
Осећаш ли њену висину
И пад?
Чујеш ли како боли
И воли?

Најјаче се на висине пљује
Или милује
Земља
Којом ходиш.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ТИ

ana mitic stosic tiКренем, поклекнем,
Паднем, заплачем,
Станем.
Будим се, заспим,
Сањам, сањам
Окренем се –
Ти.

Усправим се, кренем,
Скочим, насмејем се,
Станем.
Гледам, слушам,
Будно, јасно
Преда мном–
Ти.

Кренем, куцнем,
Уђем, уозбиљим се,
Станем.
Чезнем, маштам,
У полусну, мутно,
У облаку –
Ти.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ТРЕЗНО ПИЈАНСТВО

ana mitic stosic trezno pijanstvoПијана сам од живота,
а трезна од алкохола.
Свака чаша више,
више бистри слике
мутних мисли.

Чаша за чашом,
слика за сликом,
низ до бескраја
и назад
у празној чаши.

Трезна сам од вина,
а пијана од мисли.
Свака слика више,
више мути живот
мутних мисли.

Дан за даном,
мисао за чашом,
чаша за сликом,
а питања остају
без одговора.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – У БЕСЦЕЊЕ

ana mitic stosic u bescenjeУ бесцење све дајте,
Продајте куће, градове, села,
Све распродајте

И лутајте туђим улицама,
Тражите туђу срећу,
Огледајте се у туђем огледалу

И видите своје очи,
Свој поглед упрт у земљу,
Црну земљу која на крају све окупа

А душа, душа је продата с улицом,
Којом смо некада корачали ми,
У бескрај...
slike pesnika

Ана Митић Стошић – БЕЗИМЕНА БЕЗИМЕНОЈ

ana mitic stosic bezimena bezimenojКад не знаш
А никад нећеш ни сазнати
Кад сваки корак је промашај
Можда ће Мудрост Небо дати.

Кад би да узлетиш
А знаш да су ти немоћна крила
Немој несрећом да претиш
Јер с њом си увек, увек била.

Кад устанеш
А опет се истом вратиш блату
Немој да станеш
Већ дрско носи омчу о врату

Кад ти се не дâ
А све би да дохватиш рукама
Увек је ту нада
Мада си опет на истим мукама.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ЈОШ ЈЕДАН СПРАТ

ana mitic stosic jos jedan spratИ би дан
И би светлост
Сунце расу зраке своје
Дарежљивост се усели међу људе
Делећи љубав – множимо је
Дајући себе – растемо.
Ширимо руке случајним сусретима.

Ширимо незграпна крила као Бодлеров албатрос.
Слетели смо у јато сродних душа – ненавикнути.
Дишемо пуним плућима само с тим људима.
Слушамо омиљену песму с њихових усана.
Препознајемо себе у туђем покрету.

Дограђујемо још један спрат
У згради живота.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ОД ЦВЕТА СУ ОСТАЛЕ САМО ЛАТИЦЕ

ana mitic stosic od cveta su ostale samo laticeДвоје се грле а осмех им плаче
Док с дланова слива се зној
У грудима бука – у глави бело усијање
Руке трну, она шаке не осећа
Али стеже капут, њега око врата.

Остао је тај загрљај у њеним рукама
Да у њој цичи непроспаваних ноћи.
Од сутона кад ветар разнесе увело лишће
Да га јутарњи чистачи сакупе, однесу
А мисли, мисли нису чисте као зора.

Негде у даљини светлост над реком титра
Неко је срео Веру да му осмех врати
Овнови заувек остају млади,
Само ако неког волиш највише га болиш
A ипак, остаће неухватљиво оно што нас спаја
slike pesnika

Ана Митић Стошић

Ана Митић Стошић рођена је 19. априла 1986. године у Врању. Основну и средњу музичку школу завршила је у Врању. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи Српска књижевност и језик. 

ana mitic stosic pesme danasnjih pesnika

Била је председник Издавачког савета на Народном универзитету и учесник Књижевне колоније 2017. године у Врању. Промовисала је уџбенике издавачке куће Бигз. Бави се лекторисањем и писањем рецензија. Објављује песме, есеје, приказе и критике у зборницима и књижевним часописима.

Објавила је збирку песама Мириси Раја (2019).

Живи у Врању.
slike pesnika

СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ

smrt-vojvode-prijezdeЧесте књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."
Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
"Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
"Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију:
"Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
"О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил' турчину бити љуба вјерна?"
Сузе рони Јелица госпођа:
"Волим с тобом часно погинути,
Нег' љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити."
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
"О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!"
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина."
slike pesnika

БОЛАНИ ДОЈЧИН

pokosovski-ciklus-bolani-dojcin
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити,
Те ће ми те луда погубити,
Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
А каде ми брже прокапасте?
Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
Нису твоји двори прокапали,
Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
Ал' је вама љеба нестануло?
Али љеба, ал' црвена вина?
Али злата, ал' бијела платна,
Немаш чиме на ђерђефу вести,
Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
Доста имам љеба бијелога,
А још више вина црвенога;
Доста злата и бијела платна,
Имам чиме на ђерђефу вести,
Имам чиме, и имам по чему;
Ал' да видиш и друге невоље:
Јест дошао Усо Арапине
Под Солуна у поље широко,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана;
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана;
А кад виђе црни Арапине,
Он удари порез на Солуна:
Све на двора по дебела овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар црвенике вина,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу;
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође на твоје дворове:
Ти не имаш брата никаквога,
Да саставља порез Арапину,
Но смо јадне саме састављале,
И ми јесмо порез саставиле,
Ал' га нико однијети нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице баш твоје сестрице;
А чу ли ме, болестан Дојчине,
Ја не могу љубит' Арапина,
Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
Ђе у тебе не има јунака,
Да изиђе Арапу на мејдан,
Но ми не би умријети с миром."
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
Јесте тебе доро у животу,
И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Иди узми дора дебелога,
Те га води моме побратиму,
Побратиму Петру налбантину,
Да ми кује вересијом дора,
Хоћу исти Арапу на мејдан,
Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
Зар је мене побро преминуо,
Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
Није тебе побро преминуо,
Но се тебе побро поздравио.
Да му кујеш вересијом дора,
Да он иде Арапу на мејдан;
Кад се врати, да ти потков плати"
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
Ја не кујем коње вересијом;
Да ми дадеш твоје оке чарне,
Да их љубим, док се побро врати
И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
Бог убио твога побратима!
Он не кује коња вересијом,
Но он иште моје очи црне,
Да их љуби, док му потков платиш;
Ја не могу налбанте љубити,
Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Оседлај ми дора дебелога,
Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
Донеси ми једну крпу платна,
Утегни ме, селе, од бедара,
Од бедара до витих ребара,
Да се моје кости не размину,
Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
Од како је Дојчин преминуо,
Није бољи јунак проишао
Кроз Солуна града бијелога,
Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
Јоште ли си, море, у животу?
Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
А прођи се кавге и ђавола,
Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
Изађи ми на мејдан јуначки,
Да јуначки мејдан дијелимо,
А ласно је пити рујно вино
И љубити Солунске ђевојке"
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
Ти се прођи кавге и ђавола,
Но одјаши да пијемо вино,
Џаба тебе порез од Солуна,
И џаба ти Солунске ђевојке;
Кунем ти се Богом истинијем,
Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
Што си мене коња потковао,
Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
Нијесам ти дора потковао:
Ја се, брате, мало нашалио,
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.

slike pesnika

Покосовски циклус

pokosovski-ciklus

Песме Покосовског циклуса говоре о  догађајима после Косовског боја, о надирању Турака и губљењу српске самосталности.

Теме су углавном везане за Бранковиће, Јакшиће и Црнојевиће. Тематску разуђеност овога циклуса потврђују песме о Сибињанин Јанку, деспоту Ђурђу, Јерини, боланом Дојчину.

slike pesnika

Милош Црњански – МОЈА ПЕСМА

milos crnjanski moja pesmaДуша је моја богат сељак,
пијан весељак,
у завичају.
Милује голу жену што спава,
тврдо, ко плећа гојних крава,
у житу, куд ноћи пуне црних врана,
падају.

Свет је прошла самохрана,
у крвавом плашту шережана,
ко убица.
Стајаше тужна, завејана,
на стражи, у капијама,
брката, благо насмејана.

Крај цркве туђе и непознате,
запаљене,
у дуге, јасне, топле ноћи,
кад крекећу жабе барске,
грлила је разне жене.
А дању је чувала дворе царске
и кораком бројала сате.

На јави је душа моја богат сељак,
весељак.
Само у сну, ко Месец бледа
и тако ко он невесела,
по свету блуди.

Гондола једна ћутке је скрије
у бездане воде Венеције,
саму, уморну, разочарану,
на карневалу.

И кад ту њен гитар зазвони,
од песме што плаче и воли,
сву воду, звона, и маске, тамо,
ноћ толико заболи:
да ућуте и питају тихо,
"Какав је то Славен био,
на Риви деи Скјавони?"
slike pesnika

Ђура Јакшић – ПОЗДРАВ

djura jaksic pozdravОј, Козаче, ратни сине!...
Сред грмљаве и звекета,
Усред наше бојне муке,
Слушао сам танке звуке,
Пуне бола, пуне сете,
Кô да слушам старе бајке
Твоје гласне балалајке.

Гледô сам те, пун милине,
Како јездиш, како летиш
И крвавом шашком претиш;
Па још кад се, Козак, сетиш
Твоје лепе Украјине,
У оку ти пламен сине,
Полегô би танку змију,
Мегданџију бедевију,
Преко поља да се вине...
Али где је земља лепа?
Где је степа?...

Ој, Козаче, бојни брате,
Познајем ти тешку муку
И по песми и по звуку,
По узвику и јауку,
Што задршће са усана
Као жеља усијана...
Певаш песме, тужне, миле,
Од љубави и мегдана,
Па се сећаш страшне силе
И страшнијих јоште дана;
Та бојева давних, стари’,
Са Татари и Маџари,
И козачкој новој слави,
На Тимоку и Морави.
Како сте се онде били,
Како сте се крвавили:
Против сто си сам ишао,
На хиљаду јуришао;
Зуји куршум и кумбара,
Грме горе и долине,
А Козаку душа стара
Од силине и милине —
Дирнут ханџар из корице.
Или листак из горице,
Кад се вихор игра њима —
Затрепери у прсима.

Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку —
Украјину...

1876.
slike pesnika

Иван Буњин – НОЋ

ivan bunjin nocТражим у овом свијету спајање
Лијепог с вјечним. Тамо су даљине
Гдје ноћ посматрам: пијеска ћутање,
И час звјездани понад земне тмине.

Сјаје са плавог свода, ко писмена,
Плејаде, Вега, Марс, Орион: мени
Њин над пустињом ход је драг, имена
Царских смисао волим тајанствени.

Безбројне очи древне путе њине
Гледаху. И кроз вјекове у бљеску,
Сви за које су сијале из тмине,
У њој несташе, ко траг у пијеску:

Много њих, посве њежних, заљубљењих
Дјева, младића и жена је било,
Ноћи, звијезда – њима посребрени
Еуфрат и Нил, Мемфис и Вавилон.

Опет ноћ. Небо, над челиком Понта
Блиједим, Јупитер зари. Са зрцала
Воденога је, све до хоризонта,
Стакленом стубу налик, пруга сјала.

Сад су друкчија приобаља Скити
Гдје бродили су, и тек за маине,
У љето, море просипа на лити,
Њежно, азурно-фосфорне прашине.

Али љепота једна вјечна има
Што с несталима везује нас. Била
Таква је иста ноћ, и тиха плима...
Са мном је на жал дошла дјева мила.

Заборавит ми ту звјездану није
Ноћ кад свијет сам због једне волио,
Па нека у сну залудноме жијем,
Па нек је маглен и варљив сан био –

Тражим у овом свијету спајање
Лијепог с тајним, ко сан: успомена
Та је – у једној љубави сливање
Срећно с љубављу из свију времена!

(1901)

•Превод Марко Удовичић
slike pesnika

Лаза Костић – ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ

laza kostic ej ropski sveteЕј, ропски свете!
куда ћу побећи с образа твога,
с образа твога трпежљивога?
да пропаднем у земљу
од љуте срамоте са твоје грехоте?
Ил' у небо да скачем?
У небо?
Та ту је тек
најропскије блаженство
блажених робова,
највећа самовоља —
Бог!
А небо?
Небо је само
угнута стопа господа бога,
њоме да згњечи самртног роба
до последњег дроба.
А што се дигло тако високо,
то би да види, па да ужива
како се робље
превија, кида.
Еј, ропски свете, под отим небом!
еј, звездице сјајне,
штрецави жуљеви на божој стопи!
Ваљда кроз вас проби
цикут и вапај мученички,
па кроз свако тако процикнуто место
провиру знаци божје милости
танко, штедљиво, као што владари на земљи
колајне деле,
колајне сјајне и речи лепе
теби, ропски свете!
slike pesnika

Стеван Сремац – ИБИШ-АГА

stevan sremac ibis aga
Да је по самоме Ибиш-аги, никада он не би оставио Ниш, где му се још прапрадед населио однекуд од Ђаковице, и одакле су, то јест из Ниша, и он, и његов отац, и дед, и прадед, и прапрадед ишли на ћабу у Меку и враћали се оданде, и ни једно им се место од далеке Меке и Медине па све до Ниша није толико допало као баш исти тај Ниш. Ибиш-ага је ишао на хаџилук и оном Ђул-Баби у Будим, па ни Будим му се није допао, нити би дао десет Будима за један његов Ниш. Знао је он да је Будим некад био турски, па га Турци изгубили. Жалио је и Будим и замерао што га изгубише некад, али откад изгубише Ниш, он нема речи више да замери падишаху, него само махне руком као кад човек теслими нешто и рекне: „Беше му веће; Алах, белким, такој наредија, а човек, што да праји!“ – па заћути, загледа се негде на страну и дуго пушта густе димове из дуге јасминове муштикле своје.

Али где се не суди по Корану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни глас мујезина, не трпи да му европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину, неће да се из свога скровитог и дремљивог кутка пресели на тротоар – и он се листом сели, и уклања се једнако, а и сам не види краја томе уклањању.

Са таквим се мислима и Ибиш-ага спремао да се сели. Није рад био, тешко му је било, али је ипак морао, јер га је нешто ипак гонило. Док је задржавао друге – задржавао, а после, богме, и сам стаде помишљати на сеобу. „Куд сви, туд и голи Хасан“, па тако и он. Једнако се исељавају његови у Скопље, у Велес, у Серез, у Солун, а они најбогатији што су, чак и у Стамбол! Само се он још једнако нешто устеже и одуговлачи, и одвраћа их, а њих, како који месец, све мање. Проређују се и у кафани, и на теферичу на баиру Нишаве, и у џамији.

– Море, куд потеглисте – говори им и зауставља их Ибиш-ага; – што напустисте татков топрак? Што искате, бре? Доклен ће да смо како онија ченгенегурбети? Не ли у баба-земан држасмо Будим; хеј, хеј, там у Мађаристан! Па, шта је? Што се начини! Кој си остану там сагај? Сал Ђул-Баба што си остаде там сам да жмије, па да казује на човеци и на хаџије што бесмо и ми газије. Па што си би од-и таг? Из Будим не испудише у Белиград, из Белиград у Ниш, из Ниш па у Искиб! Москов и Срб искарују, а Инђилиз па убаво не дочекује – па веће се посмешисмо како онија зајци кад ги погоне загари а дочекују авџије у тесно место!... Море, да си останемо туј при баштино тулбе и мезар! Куд ће си кршимо врат по бели свет без крај и па без ред!... Овој си теће поче да се оснура!

Тако их одвраћа Ибиш-ага, али га они не слушају него продају, често будзашто, имања и селе се у свет. Све их мање и мање. Нема му већ толиких његових јарана и достова... Салих-ага оде у Скопље! Имер-ага у Велес, Јусуф-ага у Битољ, и где их већ нема! Сви отишли, остаде само фукара и луди Мехмет, коме је баш, вала, свеједно ма како се етнографска и политичка карта Европе мењала.

ГЛАВА ДРУГА

И Ибиш-ага већ стао продавати своје њиве и ливаде, винограде и забране, куће и дућане, воденице и магазе. Остаде му само још једна кућа у Сагир-Киптијан-махали до куће у којој седи Ставрија Призетко, ћурчија. Лепа кућа. У њој се родио и одрастао Ибиш-ага и лепо проживео у њој са своје три жене, тако лепо и мирно као да ни једне није имао. Много лепше и мирније него његов комшија Ставрија Призетко, који је имао једну жену, али му ова више главобоље и калабалука правила у кући него султану свих његових триста шездесет и пет жена. Све му пребацује што за толике године није кадар био да купи себи кућу, него седи код таста, и зато и носи то мало ласкаво име „Призетко“, као сваки који уђе у женину кућу; па хајд’ што њега зову тако, него чак и њу не зову ни по махали ни чак по чаршији друкчије него Гица Призетковица, на њену велику муку и жалост. Зато је једнако и било кавге између Гице и Ставрије, иако је исти Ставрија био човек кротак и богобојажљив и са сваким лепо живео, а нарочито са својим првим комшијом Ибиш-агом, који је одавно знао за муке и невоље Ставријине, и зато га сад пред полазак свој на неколико дана заустави пред махалском механом и ослови.

– Ставри бе, како си, комшијо, што прајиш бе? – Исполај на Господа, убаво! – одговара му Ставрија. – Ете, работим си, па си терам век такој!... Ти па што прајиш, Ибиш-ага?

– Што ће му чиниш... к’смет му такав...

–Е, истин’ рече, Ибиш-ага; што да прајим! На једне рече и даде Господ, та стануше паше и бинбаше и аге, како ти саг што си, Ибиш-ага; а на друге рече да бидну ћурчије и кондурџије, пољаци и сељаци, како, демек, ми саг што смо. Ех, Господња воља! – теши се Ставрија. – Теће, викам: сал здрављице, да ни даде Господ, а за друго – колај работа!

– Ех, ашколс’н за тај реч! – одобрава му Ибиш-ага, нуди га да седне и поручује за њ кафу. – При пашу м г â да сдиш ете сас тај памет и тија речови, кузун-Ставрија!... Како пазар?... Како алиш-вериш? Стиза ли ти од-и занајат?

– Па, ће стиза, ће стиза – вели Ставрија тарући задовољно руке.

– Да дâ Господ!

– Теће други адет наступи од како Србија заступи; а ја сам си човек ћурчија, па тешко, ага, зашто нема веће старо време и старо шубара-носење... Саг искочише шешири. Па берем да ги носе сал онија на који прилега, демек, чиновници и господа што су, па берићат-версун. Ама, виде ли чудо, Ибиш-ага, што праве овија селски звери и кучики? И онија врљише шубаре, па си купују шешири! Па на главу шешир, а на ноге оп’нци; погледаш на горке: господин и учовњак, а погледаш на долке: звер и куче!

– Е, што да ти чиним, кузун-Ставријо; ете, твоја те вера бије! У турско време, пантиш убаво, не беше такој!

– А, б , Ибиш-ага – спори му Ставрија. – Јоште понапред – преди турско време – па оној си јоште полепо и побоље беше! Доклен се градише и носише шубаре и самур-калпаци, Краљевића Марка имасмо, царство си држасмо, манастири толики поградисмо; море, повише беше у државу кубићи на цркве него оџаци на куће! Коњи живуваше таг по сто и шесе’ години, а човеци јоште повише, по три стотин’ године; хеј, хеј, дор до „Бакарно гумно“ државски плот ни беше, и там ни седише царски српски човек и ђумрук наплаћиваше, а саг до Ристовац – па, да си рекнемо: берићат-версун и за тол’ко – сас овија сагашњи шешир и цилиндри!

– Море, ти га па далеко искара! – прекиде га Ибиш-ага. – Изгубимо пут!... За другу работу ћâ нешто да те питујем... Море, доклен ће човеци по махалу да те зову „Призетко“?

– Ајде па и ти саг, Ибиш-аго, како па ти саг збориш тој? Присмељеш се на сиротињу! Ако је сиротиња – резилак ич нема!

– Да не дава Господ, комшијо Ставријо; резилак нема! Зборимо си саг, а резилак нема, де!

– Ех, Ибиш-ага! Памтиш ли што збореше у турско јоште време Амет-ага Колоферлија. – „И мен’ ми, рече, душа иска баклаву и кадаиф, ама што ће прајим, када и леб па по неки дан не стиза да ручам!“ Та саг и сас мен’ алис тај си је, ете, работа... Да сам си од-и Крајналиску, ели од-и Пре-метарску фамилију, и сас њин кемер – купија би целу Сагур-Киптијан-махалу! Ама што да прајим, кад си немам ни за пударску ели пољачку колибу!... Што да чиним?... Ела, научи ме ти, Ибиш-аго!

– Што да те учим! Човек си у године као и ја што сам! Што ће ти речем...; знајеш што се збори: „Сирото дете само си себи пупак врзује!“

– Ех, Ибиш-ага, како ти па то збориш? Присмељеш се на сиромаси човеци. „Тенбелак је голема срамота, а фукарлак – јок!“

– Б , Ставријо! Да не дава Господ да ти се присмељем! На сирома човека да начиниш нешто жал, и срамота и грехота је; зашто пантиш ли како се оно збори: „На сокак по-за фукару и просљаци, сал пцета што лају, а човеци – јок!“

– К’смет му зар такав! – вели Ставрија. – Беше ваше царство, па ти Ибиш-ага, а ја Ставрија ћурчија; заступи Србија и наше царство, па ти пâ си остаде ага, а ја – пâ ћурчија! Спахија си!... Изгубија си, демек, царство и господство, ама богаство ти пâ остаде, а богат човек што си милује оној си може да чини...

– Ех – смеје се Ибиш-ага – ти га па много искара! А и тој, богаство, демек, не може па да бидне без ред; и богат човек па си не може како сака, веће како мора; зашто „да пљуне горе – ће пљуне на мустаћи, а дол да пљуне – ће му падне на браду“... Ама не тејашем тој да си зборим, ете, сас теб’, веће за друго те призва!... – рече Ибиш-ага и маши се за табакеру, и стаде правити цигару, а зинуо мало као човек који смишља нешто и очевидно је да не зна како да отпочне.

– Де, бе, Ставријо, кафа ти се оладила, узни, де, за теб’ је поручена... а саг ће друге да стизају... Искам – рече Ибиш-ага после подуже почивке, за време које се чуло само сложно сркање кафе из оба филџана – искам, комшијо Ставријо, да те напрајим, ете, да се не викаш веће „Призетко“, разбираш ли? – рече и повуче силно дим из муштикле.

– Не разбирам, комшијо... – одговори му Ставрија.

А Ибиш-ага стаде брзо вући и пуштати густе димове један за другим, поручи још две кафе, стаде чистити пепео од цигаре са стола, па после мале паузе затури мало фес, па запита:

– Ели си, комшијо, муштерија за једну кућу... демек, овуј моју сагашњу што ми остаде? Ели ти је, демек, за купување, де?

– За купување ми је, што да неје... – вели Ставрија – ама теб’ ти неће бидне за давање.

– Ех, за тој ће ласно бидне! Тол’ко теб’ ти е’ли треба кућа, тој си ја питујем? ... Ја си, Ставријо, ћу, ете, да се преселим у Турско, а човек сам, пуж несам, та да си понесем кућу си на грбину – та искам, ете, да гу даднем некому добром и убавом човеку... А сво ми друство искочи, ете, веће, та бива ли ја сам да си останем овден у Ниш како рахметли Ђул-Баба у Будим!?

– Е, неје, истин’ неје ред! – тврди Ставрија.

– Е, е, ашкол’сн! Па викам, ред је да те питујем, теб’ најпрво, за овуј кућу. Комшије смо!... Искам да гу продам, па ми кеиф ти да гу купиш; зашто знајеш за онај арапски реч: „Кој се с комшију слаже, а себ’ке и комшију помаже!“

– Истин’ збориш – повлађује Ставрија. – А имам си веће једног муштерију... газда Настас, од-и Белиград, познаваш га...

– Познавам га.

– ...дава ми, ете, двести и петнаес’ дуката; ама, мен’ ми ете, кеиф – ти да гу будеш сахибија!...

– Хе – уздахну Ставрија – кому није кеиф за оној што је убаво, ама, ете...

– Човек си кротак, а од време си у овуј махалу, па неће да бидне лошо ни за теб’ од-и махалу, ни па за махалу од-и теб’, а „од лошога комшије и на махалу зарар бидне“, има реч.

– Такој си је! Најпрво доброга комшију, па тагај кућу си; ама виде ли, комшијо, што сам човек баксуз: доброга комшију (демек теб’, Ибиш-ага) изгуби, а кућу си не стеко’!... Не мога да гу спечалим...

– А паре имаш ли? – Ех, што имам?... Спроти газда Настаса – ништо!

– Е, кол’ко си имаш?

– Срамујем се и да ти кажем кол’ко си паре имам.

– Јок, јок! Да кажеш, да кажеш!... Што, бре? Ако је сиротиња, резилак неје, а ми ће се ласно погодимо и ценимо! Један иска камилу, а други му дава ешечку самарицу – па се човеци погоде и пазар напраје! Та и за нас је ласно! Ете, имашем си једнога загара – Чапу мојега, знаваш га – та ми даваше човеци за њега петнаес’ дуката, а ја не теја да си узнем дукате, веће га дадо’, Чапу мојега, за џабе га дадо’ на мојега побратима, Калчу кујунџију!... Ете тој напраји! Дукате ћу поарчим, ама Калча ће ме спомиње до смрт за тај пешкеш, па шта ми веће треба! Друство Калчино и достлук Калчин Стамбул вреди! Калча си је убав и кротак човек, сас алтани и алмази не можеш да га купиш и исплатиш, сал, много што лаже да је потепаја зајци, у лов – ама авџија је истин’ добар!... Ете, алис такој мило ми саг и за теб’ да си имаш кућу... Кол’ко имаш пари? Што се срамујеш, збори, де!

– Имам си сто и петнаес’ дуката и једну ниску од тридесет дуката... имашем јоште једну од четрдесе’ и пет, ама гу, ете, поарчи спремаећи девојче, знаш, удавам гу... А саг искочија неки лош адет, па искају паре сас девојку (мираз викају), а ја си јоште у оној време узедо’ домаћицу, сал девојче... без паре. Ни бешлак ми, бре, не донесе, сал што донесе: бунду, либаде, чифт фустани, тесте чорапе, црпац и магаре. Тол’ко му беше! Ја моју домаћицу узедо’, а беше гу, јоште гу не беше петнаест године, а керку саг удавам има гу повише од-и седамнаест године. А комшијске девојке, њојне другарице, јоште си седе... немају мираз... Лош адет искочија, Ибиш-ага.

– Лош, Ставријо, много лош адет. Поубаво тејаше да бидне, да си остаде онај стари адет. – Ели си ашик на девојче, узни си девојче; а паре што ти требају, сараф неће да си. – Убаво ли зборим, комшијо?

– Тој си, Ибиш-ага, ја и ти зборимо, ама сагашњи свет, демек, чиновници што су, друкче си прибирају и есапе у свој памет и зборе... Ама, и њину си муку убаво видо’! – вели Ставрија. – Узне си, ете, жену сас паре, сас мираз, викају они – ама душа му знаје какој му је. – Донесе му жена, демек... ех, па кол’ко ће му донесе!... Сто дуката ће му, да рекнеш, донесе, а хиљаду ће, бре, муке да види, од-и тој. Саг, на прилику, муж гу је ћатиб-ефендија, писарин што се вика саг–ау госпођу начелниковицу, ели приседниковицу, тепелак од бисер! Начелниковица је, бре брате, па и прилега на њума тепелак! Ама женски памет, што разбира! – „Тепелак искам, вика ћатиб-ефендијиница, хич да ми се неси врнуја дом на вечеру из чаршију без тепелак!“ – „Море, какав тепелак ти па саг спомињеш при овај мој мали ајлак!“ вика па муж писарин. „Немам паре!“ – „Од моје паре, збори си она; од твоје не тражим! Моје паре арчим, а твоје нек си седе!“ – „Ама какве твоје паре?“ – „Од мој мираз! Сто дуката ти донесо’, зар ће на комар да ги даш!? У сто године један тепелак, вика, много ли је?!“... – Та данас, та сутре – теке муж живот нема дор гу не купи тепелак за триесе’ алтани. И дор да си рекне: „ Исполај на Господа!“ а она си пâ искочи сас нов пешкеш. – „Да ми купиш, вика, немацки шешир, како што га има госпођа приседниковица у Суд окружни што је.“ – „Е, па што је саг овој?!“ збори гу човек и крсти се сас леву руку. – „Ама не ли ти купи њекна тепелак српски, што ти саг па треба немацки шешир?!“ – „Да ми купиш, да купиш! Ако сам си писарница, вика, неће да сам, вика, полоша од-и приседниковицу!“ – „Ама од куде ћу паре да нађем?!“ збори гу човек. – „Од-и моје паре, бре, што ги од татка ми доби, искам; не искам од-и твој ајлак!“ – Ћути си човек, чеше се по глави. – „Истин’ вика, збори; од-и њојне паре тражи!“... Купи си немацки проклети шешир; пет дуката, три стотин’, бре, гроша – ем беле паре – даде за неки омут сена и неке перушине од-и чапље и шотке неке! – „Ајде и тој нек си иде, и тој ће си кабулим, вика човек, сал да промине без белај у кућу!“ Ама та си вера не мирује! – „Искам, вика, да си на лето искочим до Бању, у Киселу воду; фаћа ме, вика, нека мука. Иде си и госпођа гарнизонарка, па и ја си сакам! Да променим воздух, луфт да променим, вика! Што је, вика, она побоља, е-ли поздрава од-и мене?“ – „Ама, кој ће да нађе тол’ке паре?“ збори си човек, па си скубе косу од-и муку. – „Па кој ти рече, келешу, да тражиш? Татко ми не ли ти даде сто дуката... мал’ко ли је? Од-и моје паре си искам, а од-и твој ајлак, јок!“ – „О, Бог да чува!“ збори си човек, па узима паре на зајам под голем интириз, те ги праћа жени у бању, а она из бању писује писмо: „Јоште сам болна, праћај јоште паре!“... Та дај за фустан, та за штифлете, та за парасол, и за сијасвет немацке багателе – а све „од моје паре!“ Све се, бре, поарчи, а њојно сто дуката си седи! Море до кијамет не сме и неће се поарчи! Виде ли, море, једно чудо, дек се њојне паре хич не могу да потроше! Ете такав си адет искочи саг, Ибиш-ага!

– Лош адет! – вели Ибиш-ага, и маје главом, и пушта и тера густе димове надалеко. – Лош адет, Ибиш-ага, те за тој саг си зборим за оној моје девојченце... спреми гу и хаљине и паре малко, та си окрњи паре... а за кућу ти знајем, како комшијску... убава кућа.

– Душа ме боли, кузун-Ставријо – рече и уздахну дубоко Ибиш-ага – што, ете, морам да гу продам. Што је јапија, па бина, па доксат, па османлак што је! Па вода из бунар студена што је, биљур је, неје вода; како булбул из ружину чашку што веће не знаје што му је доста и стига, веће пије, пије – такој и ти неће можеш да се напијеш... после черек сата, ако си ручаја, пâ иска да ручаш; кол’ко више да гу пијеш, све ће повише да ручаш!... А па бакчу што си имадо’; све сас јоргован, шебој, ђул, замбак, карамфил и феслиген, и сијасвет цвеће. Па булбули што поју и сабајле и к ноћи. Жал ти да легнеш да спијеш, а мило ти да пораниш, сал да ги чујеш!

– Ама, ти ми причаш, комшијо, а ја си и сам убаво знајем... ама што да чиним според газда-Настаса; чорбаџија је, а ја што сам! Он дава двести и петнаест...

– А ти кол’ко можеш да дадеш?

– А ја си имам дуката сто и петнаест, демек, шест хиљаде и девет стотине гроша, и једну ниску од-и ташту ми, од-и тридесет дуката, демек, хиљаду и осам стотина гроша – тол’ко.

Настаде почивка. Ибиш-ага само пушта густе димове и срче трећу кафу, а Ставрија се тихо искашљује, и не скида очију с њега. После краће почивке, Ибиш-ага ће прословити.

– Лепе паре! А убаво знајем дек си ги сас занајат и муку и халал спечалија – вели Ибиш-ага, па опет заћути, па ће мало после. – А свадба на керку ти, оној девојче, кад рекосте да бидне?

– Па требаше на нашога Светога Ђорђију – ама ће гу преместимо, отуримо у јесен, по гројзе-брање може да бидне.

– Јок – вели Ибиш-ага – на Ђурђовден да бидне свадба! У твоју кућу да бидне, из твоје куће сакам да се поведе невеста, разбираш ли?

– Ама неће да стиза за паре! – рече танким гласом Ставрија.

– Хич те не питам, Ставријо, хич бригу да не береш. Тој си је моје знање! Јутрос искочи до суд; ти да искочиш сас паре – а ја с тапију!...

– Ибиш-ага – утањио гласом Ставрија – чу ли ја убаво? – пита Ставрија изненађен и потресен.

– Тол’ко ти зборим – рече Ибиш-ага, и диже се од стола и задену муштиклу за пас – ти саг сал да платиш онија седам мастики што ги од јутрос попи, а ја овија шес’ кафе; ја кафе а ти мастике – халвалук да платиш!

– Да платим, да платим! – уситнио збуњени Ставрија. – Да понесем сто и четрдесе’ и пет дуката... ако ли?

– Ти сто и четрдесе’ и пет дуката, а ја тапију... У суд... Јутре... Разбираш ли? – пита га Ибиш-ага пружајући му руку.

– Разбирам! – вели срећни Ставрија и прихвати му руку са обе своје.

ГЛАВА ТРЕЋА

Сутрадан је у суду ствар била свршена на велико изненађење газда-Настаса Београђанина, а на још већу радост Ставрије ћурчије. Он даде сто и петнаест дуката и ниску од тридесет, и доби исправну, потврђену тапију да је кућа његова, Божја па његова. Радостан позва кући Ибиш-агу, који му радо прими позив.

Кад изиђоше из суда, упутише се Ставријиној кући, Ибиш-ага пушећи, а Ставрија пипајући се једнако по џепу, изнутра од ћурчета, где му је стајала тапија умотана у Гицину пембе-шамију.

Стигоше у кућу, поздравише се и поседаше. Настаде разговор. Разговараше се о свему и свачему, а највише о Нишу. То растужи Ибиш-агу, и он изли читаву тугованку.

– Ах, Ниш, Ниш – уздисаше једнако Ибиш-ага. – Ниш – парађумиш!

– Па како ће ми без теб’ саг, Ибиш-аго? – пита Ставрија... – Научимо се у комшилак од време јоште... па саг, теб’-те неће бидне!

– Неће, Ставријо – рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком – ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен’ за теб’ и од теб’ па за мен’! Ништо не видомо лошо за тол’ке године и тол’ко живење ни ти од мен’ у султанско, моје, ни ја па од теб’ саг у краљско, твоје време!

– Ба! Да не да Господ! – вели Ставрија.

– Е, е, за тој ми кеиф! – вели Ибиш-ага.

– Па не остави, Ибиш-ага! Е, а зашто, ага? – пита га Гица Ставриница.

– Такој му ред... Бог рекаја! Виде ли, комшике, у јесен кад је, па кад се зберу хаџи-бабе лелеци, да се селе преко море, у Мисир и Шам, и на там јоште подаље? Мило ги и убаво и овден, ама крв ги тегли там; жал ги да се селе, ама ниједна неће да си остане!... Ете и с мен’ си је алис таква работа. Душа ми плаче, ама друкче не бива!... Сви си от’оше!... Ће станем и ја мухаџир!... Бог рече и нареди, Ставријо; ништо не бива на овај свет без његову вољу! – заврши Ибиш-ага дршћућим гласом, а дубок уздах му се оте.

Утом уђе и прекиде разговор Ставрина ћерка, млада Калина. Лепа, бела, витка, и млада као роса, девојчица у црвеном јелечету и плавим шалварама и зеленом свиленом ферменчићу преко јелечића; зато су је ваљда махалски момци међу собом и звали: „Калино, чупе зелено!“ Пустила оне пусте дуге курјуке далеко испод паса, а трепавицама бацила сенку далеко испод ока, којим смерно и плашљиво погледа. Кад уђе, поклони се смерно и приђе Ибиш-аги и пољуби га у руку, и метну крај њега на миндерлук шарене плетене чарапе, као што је већ ред да испрошена дарује очеве пријатеље који им дођу у кућу.

– Аа, Калино, ејвала! Е па да причекнеш малко, да си не останем ни ја па постидан – вели задовољно дирнут Ибиш-ага, па се маши за силав и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. – Еве ти од мен’ пешкеш. Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време татку ти; – а ти да гу саг однесеш на човека ти!

– Што, што... што, што збориш, Ибиш-ага? – вели му збуњено Ставрија, а Калина се повукла стидљиво, па гледа у земљу, а не сме да прими ниску.

– Како: што зборим? – запита мало љутито Ибиш-ага. – Лошо ли прајим ја, е-ли вија па лошо зборите? Зар ако сам си друга вера, зар зато да не смем, демек, да си по ваш адет чиним?!... Сас алал, море, и сас кеиф прајим!

– А, да не да Господ – правда се Ставриница – како збориш ти па то, Ибиш-ага?... теке... викам...

– Ајде, узни си, кузум-Калино – храбри је Ибиш-ага. – Узни си, узни, што се тол’ко срамујеш?... Сал алал ти давам! Од мен’ нек ти је тој пешкеш, и од Кумрију керку ми, а другарицу ти...

После дужег наваљивања најпре Ибиш-аге на родитеље, а затим свију њих на Калину, приволи се најзад Калина и узе ниску дуката и обеси је о своје бело грло пред задовољним Ибиш-агом. Сви му захваљују.

– Кад ће да нас оставиш, да путујеш, демек, Ибиш-ага? – запита га Ставрија.

– Јутре – вели он дижући се и узимајући дароване чарапе. – Ајд’ са здравље! Да се алалимо, комшијо. Ти си имаш саг послу, а и ја си имам јоште неке работе да си посвршујем.

– Па ће се, ако дадне Бог, јоште који пут да видимо у наш век? – вели му Гица Ставриница испраћајући га. – Ће дођеш, ага, неки пут у Ниш, у стар комшилак?

– Ее – махну сетно руком Ибиш-ага. – У наш век, веће мучно да ће да се видимо и зборимо, комшике... Теће – додаде осмехнувши се суморно – може и тој да бидне. Србија је... како си започе... кој знаје! А ја ће си питујем куд ви је Бакарно гумно – па јоште три дана далеко оданде ће се населим!

Алалише се затим најсрдачније; Ставрини га испратише до капије и вратише се весели, а Ибиш-ага оде сетан и замишљен.

***

Још истога дана усели се Ставрија у своју нову кућу, и одмах нахрани гугутке и голубове које му у аманет оставио беше Ибиш-ага, с молбом да их не растерује, и да ником из комшилука не ускраћује воду из свога надалеко чувеног бунара. А Ибиш-ага је после заредио по својим познаницима Србима и узео од свију „збогом“: хтео је да га сви задрже у доброј и лепој успомени. Многима је још раније раздао многе фидане, многима искалемио силне руже и силне воћке, сиротињи по махали раздао много брашна и масла, многе сахане и тепсије, а господи испоклањао многе раскошне филигран ствари; казначеју је дао своју огромну и скупоцену срмали-ћилибарску муштиклу са великом округлом плеханом футролом, која пукне као топ кад год се отвори.

Сва је махала жалила одлазак Ибиш-агин, а пријатељство његово према Ставрији ћурчији чуло се одмах по целом граду, и свак је причао и даље хвалу разносио. И сам Јевђо Мићовић – који је у својим дописима по новинама на све нападао, пишући с болом у души, с најеженом кожом и дршћућом руком (а као писаћим материјалом) „крвљу срца свога и соком живаца својијех“ о многим и многим стварима „које озбиљно могу забринути једног искреног сина ове земље“ – и он сам, исти Јевђо Мићовић Мокрогорац, био је, чувши од свог доброг пријатеља и земљака Мића Јевђовића Ариљца, био је, велим, фрапиран овим доиста дивним и у данашње доба ретким примером пријатељства и доброчинства. И узвикнувши: „Киљадили се такви!“, дочепа шајкачу и навуче брзо каљаче на чарапе, закључа своју канцеларију – на којој је стајала велика плехана табла, фирма, с теразијама правде и испод њих с подужим натписом: „Јевђо Мићовић Мокрогорац, зналац правнички, даје правничке савјете потребитијем и угњетенијем лицима у свијем случајевима, а нарочито је специјалист у бракоразводнијем парницама, по умјереној цијени, а сиротињи забадава“ – метну дивит, перо и табак-два писаће хартије у џеп, препоручи канцеларију комшији Трајчету пиљару, и крену се преко Нишаве у Београд-махалу да нађе Ибиш-агу.

***

Кад је Ибиш-ага свратио у Јакубову кафану „Будим-град“, Јевђо је већ седео за столом и стајала чаша пива пред њим, а била му је то ваљда већ шеста чаша пива. Ова га је већ расположила, и он је, очекујући и погледајући час-по кроз прозор и врата, полако, онако више за себе, певушио кроз зубе, и носом имитовао гусле – и тако пратио народну песму Стари Вујадин; певушио је баш завршетак песме:

Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци,

кад се појави на вратима кафане Ибиш-ага.

– Чок селам, Ибиш-ага! – поздрави га Јевђо по војнички.

– Да дâ Господ! – отпоздрави га Ибиш-ага немарно и седа за други сто.

– Аа... ја ово... господин Ибиш-ага, вала, на твој рачун пијем – рече Јевђо и узе чашу с пивом, па се пресели за Ибиш-агин сто...

– Ако, ако, господин Јевђо, прошћавај, ја си заб’рави... ако... походња је!

– Јок, море! Није зато, није – вели Јевђо и бира из поднете котарице једну кифлу. – Ибиш-ага ће ти плати – вели пекару и узе две кифле. – Јок, Ибиш-ага, није зато. Извините за тај израз.

– Како рече?

– Велим није и не дао Бог зато да је, то јест, за походњу. Нећеш ми вјеровати, Ибиш-ага, а нема човјека који више мрзи на муфталук него исти ја! Јок, јок! Него за нешто друго... Чуло се, море, бруји по чаршији... ђегодер сам сио, у кафани, у мијани, по кућама, у чаршији и по малама – све о теби, вала, ријеч; само о нашем Ибиш-аги и о његовом кумâном дјелу!... Е, не знаш како ми је то мило било кад сам чуо! Здрав си! Киљадили се такви!...

– Па сваки да ти плати по шест чаша пива! Није згорег! – прекиде га неко од другог стола.

– Кест бре, ти! – обрецну се Јевђо на онога... – Хе, хе, не слушај га, Ибиш-ага! Имамо шалу један с другим!... Него, односно, што се тебе тиче, газда-Ибиш: Бравост! Бравост, Бога ми! Алал ти вјера! Е, јеси ти један лорд... прави лорд... Алал ти качамак!

– Чујем? – пита га Ибиш-ага зачуђено.

– Јеси ти један, један... Хеј, Сотире, дај још једно пивце... Е, е, јеси ти један, један... галант човек, исти, вала, масарош, и један, касти, из главне чаршије из сред Биограда галантерист. – Оно што си учинио са Ставријом ђурчијом, е, оно ти јес’ једна лијепа ствар! Дивота, болан брате – рече обраћајући се једном сасвим непознатом за трећим столом. – Чикам, вала, свакога кристијанина...

– Остави, де! – прекиде га намргођено Ибиш-ага.

– ... Па сам дошао, Ибиш-ага, да ми ти то укратко исприповиједаш, у појединостима, то јест... како је све то било... Сотире, зовни оног екмекчију, пекара, како ли се ваби, по чвапски... Деде, вјере ти, Ибиш-ага, де!

– Што рече! Како да ти причам? Што имам да ти кажем? – рече озбиљно Ибиш-ага. – Не л’ рече да се веће знаје? Та што си саг требе па топрв причање моје? Ставрија зар рече некому да си иде реч по махалу, а ја несам до саг реч прозборија, ни ћу га по саг да зборим хич!

– Ама, зна се, брате, све то; знам и ја све како је то било, него и јопет – вели Јевђо, вадећи из џепа перо, дивит и хартију, и ређајући све по столу – него ти лепо спреми једну банку за мене, а ја ћу ти то јоште љепше, вала, одрадити, и башка, платићеш ми још овијех осам чаша пива попијенијех, па...

– Да платим, де! – вели Ибиш-ага.

– ...Па ја лијепо да „гепим једну шуштавицу“, што рекли они, а ти да се још љепше, вала, прославиш у јавности... Еј, друже и рођаче, дај јоште једно пиванце на газда-Ибишев рачун!... Јер, ја би’ стио, рад сам, то да опишем у новине, па да се чита по свијету, а да замолимо све српске и још сувише хрватске...

– Што... што, што... што, бре, рече... Што, бре? – скочи Ибиш-ага као опарен гледајући на писаћи прибор пред Јевђом.

– Што да се писује?! Што да се чети?!

– Ама, Ибиш-ага...

– Јок, јок, јок!... Што кој треба да знаје за моје работе! Јок, јок! – заврши љутито Ибиш-ага, плаћајући Јевђов ра-чун, осам пива и три кифле.

– Ама треба и лијепо је ради примјера овом свијету! Да се, на примјер, и други свијет на тебе, Ибиш-ага, угледа... Да чује цијела Србија и Јевропа...

– Ех! – одбија достојанствено Ибиш-ага. – Што си кој милује, нек си чини. Ама за тој писување – хич да неси писаја ни један реч, тол’ко ти казујем! – рече претећи Ибиш-ага.

– Море, дај ту једну банку, једно кајме, па ја да ти напишем, а ти само уживај...

– Море, три банке да ти дам, сал да га не писујеш! – ре-че Ибиш-ага, и баци преда њ три банке.

– Ех – љути се Јевђо мећући банке у бележницу.

– Ништа од вас оријенталиста! Никада, вала, нећете бити Јевропејци!... Ама ондар, на тај начин, неће нико да зна за тако племенито и кумâно дјело!

– Јок, јок! – брани се Ибиш-ага дижући се да иде, и плаћајући за Јевђа још осам пива и три кифле сутра кад дође. – Што ми треба писување јевропејско! – Има један наш реч, да га не запишеш, ама да га запантиш убаво: „Севап учини, фрли у море; ако риба не зна – Алах ће да зна!“

(1898)
slike pesnika

Душан Ковачевић – ЗЛО

dusan kovacevic zloВећ пола века
Испред Дома револуције
Долази народ
Доведен Аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Да слуша говор
Истог Говорника
Који виче исту причу
Већ пола века
„Наши проблеми су велики
Озбиљни и светски!
То нису проблеми за свакога!
То су проблеми
Достојни само нас!
И тако даље!
Нисмо ваљда очекивали
Да се боримо за велике ствари
И да имамо мале проблеме!
Ко није способан да умре
Није способан ни да живи!
И тако даље!
Борићемо се
До последњег човека
За будућност наше деце!
Доказаћемо свима једног дана
Да смо оно што данас нисмо!
И тако даље!
Један пријатељ ме је неки дан
У пролазу упитао
Шта ће бити ако не победимо
Ако заувек нестанемо?
Ништа, рекао сам ја,
Ако не победимо
То значи да се цео свет
Определио за Зло!
И тако даље!
А ако се деси да на планети победи Зло
Онда и не треба да нас има!
Нека нас нема!
Нека живи Зло!“
Један од агитатора повика
„Нека живи Зло!“
А народ прихвати
„Нека живи Зло!“
И разиђе се аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
slike pesnika

Франческо Петрарка – ШТО СЕ ВИШЕ ПРИБЛИЖУЈЕ

francesko petrarka sto se vise priblizujeШто се више приближује мета,
Дан када се разрешимо земног јада –
И брзи бол времена – боле зада –
Све видније таштине су овог света.

Себи кажем: раставља нас судба клета!
О, љубави не зборимо више сада.
Зло живота кô снег дође и отпада.
Ми ћемо се осободит свих терета.

И мир ту је: јер ни наде бити неће –
Наде која све нас вара тако вечно:
Душу, осмех, сузе – све што живот креће!

Ми видимо да је често залуд мука
Да лечимо оно што је неизлечно
И да залуд уздише се, залуд кука!

(За живота госпе лауре, Сонет 4)
slike pesnika

Тин Ујевић – САМО ЈЕ САН СТВАРНОСТ

tin ujevic samo je san stvarnostСамо је сан стварност
Ту нема ни јучер, ни данас, ни сутра…
Преостаје само нада и очекивање.

Збивања су у машти, а мисли су снови о сновима.
Повијест је низ халуцинација,
човјечанство живи у опсјенама,
а погиба са лажи на уснама.

Када умрем, хтио бих да моје име припадне
не једној улици ни некој звијезди,
но радије једној лијепој, великој, миришљавој ружи.
За мном да заплачу Марије, али само лијепе
и да се скупе есенције пролију
у љубавно изгарање над ломачом тијела.
Да смрт моја не дошавши прерано ни прекасно
буде мотив за дубљу,
свечану музику енергије која прочишћује.
Јер патња мора да је заслужила једну вјечиту љепоту.
И све ове ријечи једном насумце бачене у вјетар,
да се врате други пут,
с дубљим сталнијим звуком и чишћим значењем,
да се догоди сазнање прољећа.
slike pesnika

Пабло Неруда – XIV БАЛАДА

pablo neruda 14. baladaИграш се сваког дана светлошћу свемира.
Посетитељко нежна, стижеш у цвету и води.
Више си него та бела глава коју стежем
рукама, попут грозда, сваког дана.

Никоме ниси слична откако те волим.
Допусти да те прострем између жутих венаца.
Ко пише твоје име словима од дима између јужних звезда?
Ах, пусти ме да се сетим каква си била тада
када још ниси постојала.

Одједном ветар урла и удара о мој затворен прозор.
Небо је мрежа скамењена од сеновитих риба.
Овде замиру сви ветрови, сви.
И свлачи се киша.
Птице бежећи пролазе.
Ветар. Ветар.
Могу се борити само против људске снаге.
Невреме скупља тамно лишће
и одвезује све барке везане ноћас о небо.

Ти си овде. Ах, ти не бежиш.
Одговараћеш ми све до последњег крика.
Привини се уза ме, као да се плашиш.
Ипак ти понекад чудна сенка дира очи.

Сада и сада, малена, доносиш ми козју крв
и груди су ти мирисне као и она.

Док тужан ветар јури убијајући лептире
љубим те и моја радост гризе ти уста од шљиве.
Мора да те је болело да се на ме привикнеш,
на душу ми дивљу и самотну, на име од кога сви беже.
Толико смо пута видели звезду како гори
љубећи нам очи
и сумрак што се над нама губи у лепези што се врти.

Милујући те кишиле су на те моје речи.
Одавно волех твоје тело од осунчаног седефа.
Чак верујем да си владарка свемира.
Донећу ти лапагерие, радосно цвеће с планина,
тамне лешнике и шумске цегере пољубаца.

Хтео бих с тобом учинити
што и пролеће чини с трешњама.

slike pesnika

Момо Капор – 29. XI 1972.

momo kapor 29. XI 1972.
Двадесет и осмог у подне, пробијајући се кроз припите чиновнике пуштене два сата раније с посла, он ће се изненада сетити тек помужeног млека.

Возиће три сата кроз слеђену равницу, све док не избледи брбљање локалног диск-џокеја. Његов ће син казати: "Гле, како је висока трава!" а он ће казати: "То је кукуруз, кретену један!" и још ће казати: "Научићеш ти мени шта је кукуруз или не био ја – ја!" а жена ће казати са стражњег седишта: "Остави дете на миру, откуд да дете зна шта је кукуруз?" и још ће казати: "Преморен си, изгубио си сасвим живце!" а он ће возити и возити, следећи непрестано неку само њему видљиву линију, све ће брже и брже возити, као коњ који осећа да се приближава појилу.

Утераће аутомобил у двориште кроз шкрипаве вратнице које су одавно заборавиле испрезање коњске запреге. Из шталe ће изаћи неудата сестра и казаће: "Види ме каква сам, што ниси јавиjо?" и казаће још његовој жени: "Опрости, не могу да ти дам руку, полагала сам кравама, јој, види ме каква сам!" а жена ћe казати: "Ма, ништа, ништа, само ви радите!" и пољубиће хладан новембарски ваздух изнад десног сестриног рамена, јер не воли да се љуби у лице. Сестра ће више него икада личити на њега кад мрзи себе, док их буде уводила у кућу у којој се ложи једино у кухињи.

Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: "Што нијеси јавијо?" а мајка ћe казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: "Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!"

– Малом се пишки... – казаће његова жена.

Онда ће пити веома слатку кафу. Кафа ће бити слатка због тога да гости не помисле како се штеди на шећеру.

Онда ће се сетити да није ништа донео кући.

Онда ће неудата сестра стајати покрај лименог шпорета, а свима у кухињи ће бити јасно да се жртвовала, да је престарела за удају, да је одвајала од уста, да је волела децу и да је остала покрај ова два гроба, а када свима постане то сасвим јасно, сестра ће се заплакати и изићи из кухиње.

Онда ће и он изићи да види двориште, и спазиће нов бицикл. Ставиће сина иза себе и извешће се на утабану стазу испред куће. Сетиће се да му је бицикл остао једина неостварена жеља. Остао је заувек гладан бицикла. И сад, док се вози поред колонистичких кућа Радојевића, Милошевића, Војиновића, Милића, Ћатовића, Мучалица, Божовића, Пејовића. Петковића, Лончара, Чарапића и Бањаца, у ушима ће му одзвањати реченица његове младости: "Дај један круг!" Видеће осамљенe салаше у даљини, видеће зеца у трку, видеће задружни дом из чијег крова ђикља трава. Вратиће бицикл тамо где га је нашао, па ће ручати чорбу ("Што ниси јавијо, заклали би пиле!"), док се око његовог аутомобила у дворишту буду окупљале гуске. И, одједанпут, изгледаће му као да никуда није ни одлазио. Глупе ли куће. помислиће док будe сам себе гледао у оном стану од картона што подрхтава када испод њега протутњи аутобус ЗЗ, у оном тамо граду, где се плаћају спавање, вода, ваздух, топлота и асфалт испод кола. Тамо где се плаћа чак и цвеће. Поново му јe под стопалима тврдо набијена земља зарађена на пушку, кров изнад главе и лавеж паса напољу. Нестаје му филтер-цигарета и он завија очеву шкију у тоалет-папир марке "Голуб", а затим гледа у ватру.

Ватра. Једноставног ли грејања! Најзад може да дише, јер то више није оно проклето цeнтрално грејањe које суши грло и корен косе, ни киселкаста топлота плинских пећи, ни вечито зујање АЕГ-система, на коме човек не може огрејати ни дланове ни душу, ни љубичасти пламен из пакла пећи на нафту, ни цицијашка топлота лондонских пећи на пени, то није отровни дах гвоздених наказа из студентског дома "14. децембар" код железничкe станицe, кад се будио посут хладним пепелом угља – то је ватра.

Спаваће у хладној соби испод огледала за које је затакнуто пауново перо. У зору, испод топле перине, осетиће да га неко гледа. Видећe да су то фотографије; по десетак, дванаестак фотографија у сваком раму, испод стакла упљуваног мувама. Видеће најпрe сeбe на матурској слици: висока таласава фризура и дрзак поглед, лептир-машна (цео разред сликао се са једном лептир-машном посуђеном од фотографа), а затим "Поздрав из ЈНА, Пула 1960" и "Много поздрава из Венеције 1964". Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирeнe споменицe "Ваш син пао је јуначком смрћу. ФНРЈ захваљујe..." и обојена разгледница Вука Караџића, још и његова диплома за прво место у јесењем крос-контрију 1952. и фотографија дјeда и бабе у народним ношњама, он седи, она стоји са положеном руком на његову рамену и са неверицом гледа неку белосветску протуву покривену црном марамом по глави: "Пази, птица!" У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даљe гледа у онај зид.

Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут поново пронашли своја презимена.
slike pesnika

Даница Марковић – СПОМЕН

danica markovic spomenКао зорин зрак међу завесама
Кутовима тамним душе ми умори
Плане сјајни зрак великих осама
Лепотом туге благе и прекорне.

Ко рана звона побожно звоњење,
Кроз понор глухи срца ми увелог
Одјекне моћно бола преболелог
Велико, чисто, свето обновљење.

И у том складу светлости и звука
Преживим скалу свих одушевљења
Велика сна некадашњих бдења
У визијама победнога гука.

Потом спомен тај – свештених осама
Мојих светлости, и звук култ и лепота –
Склапам међ' тужне стране мог живота
Ко увели цвет у књигу песама.

1920.

(Стихови објављени у часопису "Мисао", Књига IV, свеска 2 и 4)
slike pesnika

Весна Крмпотић – СВУДА САМ ТЕ ТРАЖИЛА

vesna krmpotic svuda sam te trazilaСвуда сам те тражила.
Осим у свом срцу.
Све сам била
Осим Тебе.

Потонуле лађе су ме возиле,
Змајске су ме спиље затварале,
Мутне су ме воде испијале.
Мислила сам, то је цијена за Тебе.
Нисам знала да се Ти поклањаш ономе
Тко зна да не може платити.

Свуда сам те тражила,
А ти си већ био нађен.
Сањала сам да Те освојим
Својим страдањем,
Да Те заслужим дугим ходочашћем:
Нисам те хтјела без плаће и труда.

Нисам знала да се ти поклањаш ономе
Тко зна да нема таквог страдања
Којим ће те заслужити.
slike pesnika

Стеван Раичковић – ТВРЂАВА

stevan raickovic tvrdjavaТврђаво моја, главо, где рај дотрајава,
Круни се твој камен и у прах претвара:
Сваки дан га сунце по мало обара
Сваку ноћ га црни ветар развејава.

Стојиш тако, главо, по мало у небу:
Тек понеки ниски дим ти очи такне,
Свака ведра птица крај тебе замакне,
Сваки гавран слети на твој кров свом хлебу.

Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода,
Неки бистри корак, лаки поток, лахор.
У твојој одаји: само мрак и штакор.

Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода.
Облаци ти кулу облаче у бело.
Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело.
slike pesnika

Драгољуб Ђенадић – ЕПИКУРЕЈСКА СТАЛНОСТ НЕМИРА У ГРЕШНИКУ

dragoljub djenadic djena epikurejska stalnost nemira u gresnikuI
Ја вечно видим величину чина
у лепоти нечег што је забрањено,
што је сочно, звучно као виолина,
у мени жудњом давно настањено.

Сва улична сунца ружичастих жена
бих да волим, осетим сласти лепоте сваке,
подло да не кријем од вештачког мњења,
себе правог, своје природне кораке.

И све друге сласти земне забрањене,
богатства жеља душе ненасите,
у врту живота кроз цветне промене,
на гозбама дана страсти плаховите.

Када већ све то и онако бива,
чему прасак свести, њена лажна буна,
кад из нас изађе понорница жива,
аве осветли тајном светлошћу ко луна...


II
Па бих да жигошем у име морала
достојанственике чедне, небосклоне,
црвене као острва корала,
када узбуђени беседама звоне.

Сведочанством тајних кутака и соба,
у светлу пречасне једне ироније,
исповешћу једном чедном пола оба,
да осветлим тајну брачне лакрдије.

Сатиром бих секо речи скромност, смерност,
кад лете из уста варљивих трибуна,
љубав и чистоту, тврдокорну верност,
јер сам бунтовник против лажних буна.

Ја бих истину па ма каква да је,
снагом њених збивања кроз немира крес,
кроз њене дубине и стварне спознаје
да искујем један нови људски удес.
slike pesnika

Милан Ћурчин – ВЕЧЕ У ВРТУ

milan curcin vece u vrtuСтишо се у вече ветар, не дрма више грање,
Те ћути јела танка и немо стоји бор.
С неба се лако спушта, невидно, с две стране
Сутон. Врабаца само брбљиви слушам збор.

Усамљен, гутах ваздух, што бор и јела пружа,
Комарац који кадкад у мој заблуди кут,
Ил’ сретнем стазом бубу, ил’ смешног лаганог пужа,
Или ми жаба горда скакућућ пређе пут.

Па онда на клупу седнем и сањам будне снове,
И брао мрак ми се спушта и журно пролази дан,
И ником не бих дао нипошто сате ове,
Јер ту сам ко у сну срећан, а – ипак није сан.

(1903)

•Прва песма Милан Ћурчина коју је објавио у часопису Бранково коло.
slike pesnika

Владислав Петковић Дис – ПРОМЕНАДА

vladislav petkovic dis Кроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у томе часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам макô;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
“Ти си је љубио као огањ пакô,
А она је дошла кад је све већ касно.”

И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав, коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле,
Никог није било. и дође ми жао:
“Можда је чекала, можда много воле,
А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.”

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам могô наћи;
О како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.

Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана,
Коју сунце сутра поново ће дићи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
Кô одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи, што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто — али гласно рекô:
“Ја те волим драга”; и осетих тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које намах појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твог стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео,
И петô се мучи да пробуди зору.
Добро дошли на Поезију суштине сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете наћи најлепшу поезију добро вам познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали. Само на Поезији суштине песме и приче читајте на оба писма.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта