Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ДЕВОЈЦИ ИЗ ПРЕДГРАЂА


Ако те икад умори живот
Празне приче уз пиво и вотку
Охоло друштво и груби мушкарци
Ако те икад

Ако ти досаде путеви без циља
Пијане зоре горке од дима
Безлични дани – крмељиво вече
Ако ти досаде

Ако те уплаши мисао нека
Понори без дна пред твојим очима
Рука у тами што те к себи вуче
Ако те уплаши

Ако схватиш да сви су негде стигли
А ти стала на почетку приче
Заробљена у поразу своме
Ако схватиш

Ако се сетиш човека из сенке
Потражи га – ако још памтиш његово име
И не реци ништа – све ће разумети
Јер он те у сећању чува
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ПАСТИРСКА ИГРА


Више те нема
И као да ниси ни била
На ливади цике и фрула
Тек у дну ума
Детињство и песма
Једна чесма
И у твојој коси мирис старог друма.

Нема те више
А некад си и те како била
До небеса дизаше те крила
Радости
Буђење младости
Топлина јулске кише
Била си истина – а сад ни сећање више.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ОПТИМИСТА


Кад изгубим наду -
Само наду имам
Сакривену
Баш одувек у атому снаге

Бескрајним морем снова
Ја непливач пливам
Да пољубим -
Ко зна где су
Неке очи благе
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | НОЋ


Тишина пољима језди
ноћ је
у крошњама узрелих шљива
у мирису сена
ноћ је на небу без звезда
испод ластиног крила
у погаженој трави
ноћ је
и тама све окива
само још песник сања
будан
само у његовој соби
бестидних звезда је рој.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | НЕСТРПЉЕЊЕ


Твоје очи
Хтедоше ми нешто рећи
А ти ћутиш
Ни речи
О, кад бих знао -
Да ли љубав бар слутиш.

Усне су твоје неме
У ватри гореле
Као јецај
Болеле
Не могу више -
Дај ми их
Дај ми
Дај

Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | НЕДОСТИЖНА


Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје,
Понекад - само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;
Тад милујем те немо
Кô недозрелу трешњу кап росе,
Кô месечина своје небо −
Милујем твоју пут испод расуте косе
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | НАЈЛЕПШЕ ОЧИ


Да ли невиност крију очи твоје
Дубоко сетне – блиско сањиве
Плахе као пчеле кад се роје
Да ли бар некад су сасвим рањиве

Или баш сјај су душе твоје меке
Свебрижне и увек жудње пуне
И неке радости далеке, далеке
Да ли очи су ти топле као струне

Или у лепоти крију своје чини
И осмех што ђаволе је срео
Да ли ме увек воде ка паучини
Или поглед ти је већ за љубав зрео
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | НАША ИСТИНА


Самоћа као воденица
Бол као пустиња
Жеље као стеница –
Ја са срцем од иња.

Ти као планински врхови
Распеће покушаја
Живот – окорели снови –
Ја као звезда без сјаја.

Ми као лет без крила
Истина сама, мртва
Ти богиња си била –
Ја сањар и жртва.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | МИЛОВАЊЕ


Гле – зора капље са недара твојих
Сва чврста, све незрело беља
Гле – већ део је и усана мојих
Хладних од патње и врелих од жеља.

Гле – снови се у прсте створише
И лутају путем већ познатим
Врхом жудње, долом, па навише
И застану у уздах да свратим.

Уплашени у души се скрију
У беспућа слутњом изаткана
Онда опет чежњом се опију
И немиром краду бол из рана.

Пркосим им али дрхтим већ
Чујем тебе шапћеш ми у крви
И хтео бих – али не могу ти рећ
Да уздах потоњи лепши је нег први.

И гле – зора већ озари ми веђе
Клизи по телу, па у дно душе
И ми смо једно без страха и међе
Кô руже и трн, кô трн и руже.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | МАЧВАНСКА ЗЕМЉА


О, доброте твоје
Ору те и псују
Кажу, некад слажеш
У звезде те кују
И опет псују
А ти увек, увек дајеш.

Знојем те натопише твоји
Њином крвљу туђа рука
А ти све трпиш
Кад некад те пљују
Мећу на сто мука
И опет псују
Остајеш без јаука

О, доброте твоје
Испод коре хлеба земљо
Тврди длани те мазе
Воле и псују
Као очи пазе
У бразди злато кују
Сељанка и сељa
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЗОВ ЖУДЊЕ


Ех, колико желим да си увек моја
Никад да се не кријемо више,
Да слободно љубим оба ока твоја
Док крај нас се младо жито њише.

Ех, колико желим да си увек моја
Кад се сунце на запад сакрива;
Испод липе да љубим уста твоја
Док мирис ноћи душе нам прелива.

Ех, колико желим да си увек моја
Кад месечина заљубљене буди;
И док роса пада на колена твоја –
Да је у длан скупим и недра ти љубим.

Ех, колико желим да си увек моја
Никад да се не кријемо више,
Да слободно љубим оба ока твоја
Док крај нас се зрело жито њише.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЖУДЊА


Ех, зашто си тако млада
У немоћи мојој
Из очију пијаних ко нада
Капље жудња по румени твојој

Твоје усне ко цвет чедне
Љубићу тек у сну
И твоје груди у слутњи медне
Чуваћу – нетакнуте – на длану.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЖИВОТ КАО ЕЛЕГИЈА


Ако учиним корак - биће у празно
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.

На планету где је Човек слуга
Где нема цвећа већ мртвило боја
Где самом себи сам највећа туга
А највећа радост илузија моја.

Где ђурђевак никад не убија зиму
Бићу вечно у окриљу њеном
У хладноћи - пепелу и диму
Прекривен лепе прошлости сеном.

Ех да могу бар сенке да љубим
Мога давно несталог живота
Да са њима снагу из сна будим
И упловим у море лепота.

Лепоту да вратим - с њом да плачем
За погледом што већ тихо стари
Да се одупрем болу све јачем
Да срце за будућност мари.

Корак да буде на срећно поље
Али како - кад наде гробу хрле
Кад нема пута за радост - за боље
Кад авети ме канџама грле.

А корак иде - знам у празно
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.

Снага где пада у подножја сива
У море без дна што је брзо носи
Пучином која не зна да плива -
Пада на трње - а већ смо боси.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЖЕНСКА ЛЕПОТА


Написаћу за те један стих
Не стих – већ песму целу
Не једну – већ хиљаде њих
Да опевам ватре у твом телу.

Да опевам усне покајнице
Што ме трују и лек дају
И те очи бистре изворице
Што ме хладе а студ отапају.

Певаћу и о пупољка два
Чији мирис и белина
Краду души веровања сва
Да је човек без жене целина.

А тек ноге – два потока
Што ме воде у море сласти
Још и руке – два поскока
Немирне ко твоје страсти.

Зато ћу песму написати
Не једну – већ хиљаде њих
Али лепоту ти нећу описати
Јер лепша си него сваки стих.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ЖЕНИ


Раскршће си брига
одмориште птица селица
последњи лист сена у стогу успомена
најмилија књига у јесењој ноћи
реци – ја ћу доћи

узећу чежњу твоју
у пупољку росе твоје косе
расплешћу у сан тек кад забели дан
кад сву снагу моју узму задњи петли
и кад ти око засветли

остаће мирис тек
радознале таме – тебе саме
бестидне светлости јутра и опет сутра
и тако цео век док је дана и ноћи
реци – опет ћу доћи.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ГРЕХ


Зашто веле да си грешна
кад чистоту у погледу чуваш
спонтану као свитање
пркосну као моћ

Зашто веле да си грешна
кад лепоту у уздаху сниваш
бескрајну као скитање
ћутљиву као ноћ

Зашто веле да си грешна
знаш ли -
ти стидљиво моје усхићење
свих птица селица у јату суза
ти безумно моје очајање
поскока у пустари зене

Зашто веле да си грешна
кад си моја поетска муза
док се плашим и твоје сене
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ВЕЧНА ЉУБАВ


Мирис погажених цветова
у твојој коси
станује додир јесени

слутња топле јулске кише
у твојим очима
самује пахуља снега

дашак ветра кроз безнађе
на твојој усни
дрхти искра љубави
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | ВАТРЕНА ЖЕНА


О циганко врела
под чергом мојих снова
ноћас сам у ватри горео
у додиру твог тела
ноћас сам пијан био
и твоје ноге босе
у длановима сам крио.

Ноћас су очи твоје
сву чедност и похoту свиле
у дрхтаје твог и мог тела
само су усне моје
остале неме као страх
само су снови моји
претворили нас у прах.

О циганко врела
под чергом успомена
некад сам у ватри горео
у додиру твог тела
некад сам пијан био
и твоје ноге босе
давно у длановима крио.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | БЕЗНАЂЕ


Живот је безнађе снова
Кад прођу тренуци смеха
Кад заувек оде љубав нова
Укус блаженства и греха.

Кад истини гледаш у очи
А дубоки јој осећаш траг
На сјају звезда у ноћи –
Кад губиш оног ко ти је драг.

Кад душом ти овлада мир
Као уснула сенка бића –
Живот је тек нечији хир
Без капи опојног пића.
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | БЕЗ ГРАНИЦЕ


О, задрхти још једном у мени;
Још овај пут, данас,
Задрхти само за нас
И не питај где су нам корени.

Немој стидљиво као што си некоћ
Већ снажно, да умрем;
Још сад – више не смем,
У бестраг свој ја морам, морам поћ'.

Али твој осмех понећу у себи;
Твоје слутње, твој мир,
Наш детињи хир;
Однећу све – све оставити теби.

Понећу благослов бога немоћи,
Бићу му слуга
Без снова, без друга;
Однећу светлост оне наше ноћи.

Однећу све – све оставити теби:
Тек свело цвеће,
Вино и светлост свеће –
Чуваћеш ти, ја носићу у себи.

О, задрхти још једном у мени;
Још овај пут, данас,
Задрхти само за нас,
Зар је важно где су нам корени?
Textual description of firstImageUrl

Владимир Бабошин | РЕЧИ


Шта је живот – представа а ми глумци само
И не знамо ко је сваком од нас дао роле.
Заједно смо, а једни друге ми не знамо,
С речима без душе и празним кȏ пароле.

Речи, речи... просуте вешто по папиру,
Или на монитору слова у лепом низу.
За писање храброст не треба у немиру,
Ал' у очи рећи тешко је – храбрости близу.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | РАТАРУ


Осемени ову трошну земљу,
Што некад је само смоница била,
Квргава, камена, каткад и јалова,
Многим је гладним жита изнедрила.

Окупај зрна капљом твоје росе
Кад им се младенца ситна исклија,
И чувај их суше и мразног лета
Што дах им сише, и влакна испија.

Обилази класје у дане растућа,
Оплеви срцопуц што се уз булке свио,
Попце потерај у њихове рупе
И цврчка што се у круни скрио.

Кад се као море шеница завијори,
Српом је сеци, па вежи у снопље,
Одложи у салаше да ветар је суши
И од стабла справи убојито копље.

Па врх у отров чемерни умочи,
Разапни стрелу ка плавом хоризонту,
Ничице паде с неба једна птица,
Срце јој у примирју страдало на фронту.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ИГРА ПРЕСТОЛА

Опколили смо сопствене мисли
У два логора
Два стецишта угаслих
Очекивања.
Седимо са две стране
Исте арене
А на попришту
Без смењивања
Слутње само
Још се као
Лавови
Са гладијаторима боре.
Отворимо наше усне
Нека нам уђе кроз поре
И меке учврсле боре
Макар трачак
Неразумевања.
Макар привид
Узајамног исмевања.
Раскрсти прсте камене
У чвор свезане
За сваки случај.
Не гаси пламене
Из груди што букте
Па врата закључај
Од тешког храста
Што за нама хукте.
И као да смо сами
На овом свету
Начини потез први
И на овом рулету
Ми
Играмо до задње
Капи крви
Игру престола,
Без мрве кајања
До задњег прага
Неиздрживог бола
И ко победи
̶  Нека слави пораз!
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ЖУДЊА

Дрхти ми тело од жудње,
И када си близу, али и далеко
Нека ми то буде судње
Све што ми забрани неко.

У греху, грех од греха стрепи,
У уздржању чула ја тражим моћ,
Од укуса слада ум ми ослепи,
Боже, да издржим још ову ноћ!

Ни снови да ми утеху пруже,
Постеља хладна, а тело ми врело,
Моје се мисли са блудом већ друже
И боје у црвено што било је бело.

Зуби заривени у мишицу, кидају
Комад по комад од мога хтења,
Па са кожом и срам ми скидају,
Нема срама, нема ни презрења.

Као Софки ноћас, крв ми нечиста,
Узбуркана до сржи, на степен до врења.

Месечина на прозору као жудња блиста,
У постељу страсне немире ми мами,
Ни сенка на драперју више није иста,
Губи се у овој просјачкој осами.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ШКОЉКА

Сећаш ли се кад смо се синоћ
Бежећи од света
Насукали на острво сена.
Кад суво сам ти биље
Са хаљине стресао, а онда
Тканину њену разапео на коље,
Да буде нам шатор,
Да нас не виде ни звезде,
Што би нас једно од другог,
Можда и на трен
Својим сјајем засениле.

Из грла ти је гугутка певала,
А пој ми њен поглед мутио.
Месечина ти открила бисерну пут,
Белином занешен упитах се:
̶  Шта ће шкољка међу откосима?
Који је талас под моје прсте баци,
Да бисер ми нуди под светлошћу Луне.

Сву ноћ смо се тражили
Међу дивљим маковима,
Опијени мирисом јулских шљива,
Сокове њине жедни смо кушали.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ПОЗНАЊЕ

Знам ти душу грешну, црну ко угарак,
Ока сету давну и сјаја у наговештају,
Док замуклог смеха одаје те крак,
Тишину од звука гласином вештију.

Знам ти понос, дични само наизглед,
И браду док дрхти кад ехо избледи,
Знам и сузу бистру кад замути глед,
И заклетву мучну кад време проседи.

Знам ти смирај жеље и жудњу чисту,
Страсти лаке, срамне, горљиве у трену,
Срца искру свету, стављену на бисту,
И предану руку по пути ми разнесену.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | КАД ЖЕЛИМ ДА СИ БЛИЗУ

Кад желим да си близу,
Разгрнем чађ са успомена,
Умијем слике утиснуте у зеницама,
Кад заигра очни живац у предаху између
Два загрљаја..
Кад желим да си близу,
Ја појурим промрзле птице у топле пећине,
Огрејем им крила над пламеном
И зурим им у очи црвене и жуте...
Кад желим да си близу,
Ухватим ветар што преврће таласе,
Опасам му ветрени рукав
И у кратком замаху бацим га на чуњасто платно..
Кад желим да си близу,
Раскопам светлост и у најмрачнијем куту,
Сноп уберем златни и обасјам путе непрегледној вечности...
Кад желим да си близу,
Посадим јесење руже, и у труљењу круница њиних
Ја шаљем поздраве црним хумусом
У дубине бивалишта твојега...
Кад желим да си близу,
Сузама нацртам правац, и кроз мочваре,
Блатњаве стазе пробијам своје срце,
Хрлим у сан, у одбегле руке...
Кад желим да си близу,
Окренем лице сунцу,
И топле се зраке благе у руке ти свете претворе..
Кад желим да си близу,
Даљини се твојој неземаљској
До травице увеле поклоним,
И пустим да ме мирис њен у одаје твоје одведе.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ВОЛИМ ТЕ

Волим те, како се воли
Неко ко је далек,
А срцу драг

Волим те, онако како се воли
На песку, на плажи,
Голи у свитање

Волим те, у трену силно,
У ћутњи смерно,
Каткад лудости да сличи

Волим те, на крилу, просутих власи,
На прелому светлости,
у боре међу веђе

Волим те, у љутњи, олуји и снегу,
На плочнику, клупи, на
Меканом дивану

Волим те, и не знам тој
Љубави име,
у дрхтају благом,

У пољупцу сласном,
У пустоши засићења,
Повлачењу плиме
− Волим те.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ЗАБОРАВ

Нека полете дивљи гаврани
Ка Орјену, у закриље муника,
И нек им се траг затрије врани
Под кршином пећинских урлика.

Нек на клетве и јад ми обесни,
Добри Бог милоштом зажмури,
А кад на тугу ухвате се плесни,
Крвца ће у жиле набрекле да сјури.

Кад бура проспе дашак силовити,
И са Зубачког кабаоа отопи снегове,
Тад туђи ћу лик у зачељу уснити,
Очи боје срне, ни налик на његове.

И из муника јалових посвуда перје,
Просуло се црно на мрчнију црмницу,
У угинућу ни ветар да помери драперје,
Ни око да погледне у сећања стрмницу.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | АЛФА И ЗЕТА

Окупана сунцем из твога сам ока
Чиста и вољена на рајском сатену,
И чежња је твоја смерна, дубока
Алфа и Зета у самртном помену.

Семе сам белог, дивљег олеандра
Расуто на махове у распукле снове,
Крило орла сурог побегло из кадра,
Фрула гласоноша од сирове зове.

Горске очи сам врх Дурмитора,
Из Ђавоље вароши камена млада,
Твоја сам Србија, твоја Бајна гора,
По атару у испашу распуштена стада.

Твој сам почетак и твој вечни крај,
У теби изникло семе што већ цвета,
Изгубљени давно, у младости рај,
Урлик са Мон Блана на ивици света
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ОВА ЖЕНА

Ова жена усније каткад 
среће зачетак
и од пешчаних зрна
дивне куле у висине незнане успне,
на двору своме смерно влада
и мудре поруке савезницима кроји.

Ова жена ведри и облачи, 
у кишне сате сунца донесе,
на падине стрмих кршева
мирисне босиљке посеје
у алеје питомих вукова.

Ова жена наднесе лице над 
језеро од кише тамно и замућено,
не би она сјајем пути ни једну
живаљ слатководну 
на трен засенила.

Ова жена из недара скромне
дарове у жито носи,
њене се стидне речи од
хвале најгласније даље чују
и у ухо најнежније слију.

Ова жена нема слугу,
њене су очи да служе жељне,
сва јој се крхка телеса
у жал на вид претворе,
од исконске љубави предане,
она је слуга на твоје дворе.
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ЈЕЦАЈ ЖЕЉЕ

Сву ноћ сам слушао јецање птица,
Што се међ кестењем нашле нису,
Само ме под прса пекла жеравица,
Као жудних ноћи љубећи на Вису.

И нисам се хтео из сенила маћи,
Дернека и вина у глас се одрећи,
Нисам те се трезан могао дотаћи,
Од жеље и стида потрчати срећи.

Небеских колајни са твојих недара,
Могао бих поваздан у њих гледати
И путеној дражи са твојих бедара
У самртни час, морао бих се предати.

Сву ноћ сам слушао јецање птица
И јецај ме равно усмрти међ груди,
Под прса ми јоште тиња жеравица,
− Погинух од жеље, од очију, људи!
Textual description of firstImageUrl

Невена Милосављевић | ЖАЛА

Ноћас сам ловац у житу,
Бледи полумесец у потоку,
У колу вила бродарица
Немуштим језиком зборим;

Ноћас сам зрно у густом ситу,
Младица у цвасти и зрењу,
На низ уткана песмарица
Кроз стихове тихо роморим;

Ноћас сам преблага, чиста,
Од немоћне судбе укроћена,
Моје се узде у трњу спетљале,
Низ капке ми се смирај слива;

Ноћас ме опекла рана иста,
У груди црна гуја угнездила,
Све су у прах нимфе окапале,
Само Жала још остала је жива.
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Човек који уображава да зна све, стоји испод онога који не зна ништа.
Николај Велимировић
(1880-1956)

●Баци срећковића у реку – и он ће испливати са рибом у устима.
Карел Чапек
(1890 – 1938)

●Кад жена каже: - не волим те – нада још није изгубљена,
а када каже: - волим другог – случај је безнадежан.
Марк Твен
(1835-1910)


mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Љубав је осећање које је резултат свих других осећања, збир свих могућности човекових, највиших и најчистијих. Љубав је највећи извор снаге за илузију, и најдубљи доказ моћи за акцију.
Јован Дучић
(1871-1943)

●Љубав је капљица небеске росе коју небеса кануше у блато живота да му засладе горкост.
Александар Пушкин
(1799-1837)

●Што је више ствари од којих се човек стиди, то је он више за поштовање.
Бернард Шо
(1856-1950)
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Ништа није коначно док у нама постоји тражење; крај тражења је и наш крај. Апсолутне среће нема - она је у тражењу.
Меша Селимовић
(1910-1982)

Својина је замка: оно што верујемо да ми поседујемо, то поседује нас.
Оноре де Балзак
(1799-1850)

Остаће вам непознато туђе срце - ако не откријете своје.
Жан Жак Русо
(1712-1778)

Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Мушкарци увек желе да буду женина прва љубав. Жене су у томе префињеније: желе да буду њихова последња љубав. 
Оскар Вајлд
(1854-1900)

●Толико је у животу било ствари којих смо се бојали, а није требало, требало је живјети.
Иво Андрић
(1892-1975)

● Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.
Јован Дучић
(1871-1943)

mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Даљина је за љубав исто што и ветар за ватру: гаси малу, а распирује велику.
Роже де Биси Рабитен
(1665 – 1693)

●Због једне речи човека често сматрају мудрим, а због једне речи сматрају га и глупим. Заиста, морамо добро пазити шта говоримо.
Конфучије
(551 – 479. п. н. е.)

●Не треба се бојати људи. ‒ Па ја се и не бојим људи, него онога што је нељудско у њима.
Иво Андрић
(1892-1975)
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Познати бога могуће је само у себи. Док га не нађеш у себи, нећеш га наћи нигде. Нема бога за онога ко не зна да га носи у себи.
Лав Толстој
(1828 - 1910)

●Ко је био вољен, заборавио је. Успомене имају само они који су волели.
Душан Радовић
(1922 - 1984)

●Љубав је кратка реч, али она садржи све: она значи тело, душу, живот, читаво биће.
Ги де Мопасан
(1850 – 1893)

mislivelikana.com 
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Лопови су почели да поткрадају једни друге. Овакви неспоразуми могући су само због тога што се код нас још не зна ко је све лопов.
Душан Радовић
(1922 - 1984)

●Ако некога мрзи много људи, то мора да је добар човек.
Вилијем Шекспир
(1564 - 1616)

●Љубав се не састоји од тога да људи пиље једно у друго него да заједно гледају у истом правцу.
Антоан де Сент Егзипери
(1900 - 1944)


mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Живот је шири од сваког прописа. Морал је замисао, а живот је оно што бива. Како да га уклопимо у замисао а да га не оштетимо? Више је штете нанесено животу због спречавања греха него због самог греха.
Меша Селимовић
(1910 – 1982)

Још нисмо чули ко је крив за садашње тешкоће. 
Они који су криви знају, али неће да нам кажу.
Душан Радовић
(1922 – 1984)

●Човек који пусти увек један размак у времену између питања које му се постави и одговора који треба да дадне, једини је који може да размишљено каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико један минут може да садржи памети и глупости, доброте и злоће.
Јован Дучић
(1871 – 1943)
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Победити рђаве навике човек може само данас, а не сутра.
Конфучије
(551- 479 п. н. е.)

Клоним се људи који мисле да је дрскост храброст, а нежност кукавичлук. Клоним се и оних који мисле да је брбљање мудрост, а ћутање незнање.
Халил Џубран

(1883-1931)

Тако се тешко живи, тако се кратко живи, па још добра половица тог тешког и кратког живота нам прође у мржњи и неспоразумима. Ох, угасите мржњу! Људи су нама потребни и никако се, никако не може живјети без опраштања.
Иво Андрић
(1892 - 1975)
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Природа нам је дала два ока и два уха, а само један језик, да бисмо могли више гледати и слушати, а мање говорити, јер никад се не може рећи толико мудрости – колико се може глупости прећутати.
Конфучије
(551 – 479 п. н. е.)

Кад лажов мисли да је на врхунцу свога успеха, тада, у ствари, стоји на граници своје пропасти.
Николај Велимировић
(1880 - 1956)

Само слабићи траже од својих жена безусловну предaност као своје право; то је понижење за обоје.
Рабиндранат Тагоре
(1861-1941)

Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Преварити се у једној великој нади није срамота. Сама чињеница да је таква нада могла постојати вреди толико да није прескупо плаћена једним разочарањем, ма како тешко оно било.
Иво Андрић
(1892-1975)

Има ствари за које се кајемо пре него што смо их учинили, а ипак их чинимо.
Фридрих Хегел
(1770 - 1831)

Доживети истинску радост живота значи придонети оном циљу који и сами сматрамо величанственим, бити снага природе уместо грозничаве, себичне, ситне душе.
Џорџ Бернард Шо

(1856-1950)

Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Зима је као и жена - има добре и лоше стране.
Добре стране јој се виде, а лоше осећају.
Душко Радовић
(1922-1984)

Материју види свако пред собом, садржај налази само онај који има шта да му дода, а облик је тајна за већину.
Јохан Волфганг Гете
(1749-1832)

●Благост је јача од строгости, вода је јача од стене, љубав је јача од силе.
Херман Хесе
(1877-1962)

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана