Textual description of firstImageUrl

Владимир Бабошин | ЉУБАВНИЦИ



Опет ћутиш ... А могла би ми макар
Махнути. Биће што обоје знамо.
Тек после, речи наше су кô дар –
Шта је било, шта биће док причамо.

Љубав је увек, увек уз истину,
Не обећасмо је да нас стеже,
Само мисао кô чипку танану
Што нас чудесна тако брижно веже.

А новогодишња снежна олуја,
Дуваће опет на путу далеком
И постеље наше хладне кô гуја –
Ако си само у сну неухватном.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана