Махнути. Биће што обоје знамо.
Тек после, речи наше су кô дар –
Шта је било, шта биће док причамо.
Љубав је увек, увек уз истину,
Не обећасмо је да нас стеже,
Само мисао кô чипку танану
Што нас чудесна тако брижно веже.
А новогодишња снежна олуја,
Дуваће опет на путу далеком
И постеље наше хладне кô гуја –
Ако си само у сну неухватном.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
