Сваком брату и добром јунаку!
Рани мајка два сина нејака,
У зле дане, у године гладне,
На преслицу, на десницу руку,
Кад је била понајскупља рана,
Ока брашна тридесет динара,
Ранила и' и одранила и'.
Кад су деца женидбе дорасла,
Обадва је оженила мајка,
Довела им две лепе девојке,
Виду Винку, Давиду Ковиљку.
Јетрвице мало живовале,
Мало време три године дана.
Кад настала година четврта,
Свака роди по једнога сина,
Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
Ал' не прође ни година дана,
Ни година, нит ће половина,
Разболе се невестица Винка,
Разболе се оће умријети.
Па дозива своју јетрвицу:
„Ој Ковиљка, мила сестро моја!
Ја болујем и оћу умрети,
Аманет ти сиротице моје,
Сиротице и моје и твоје.
Пази, секо, сиротицу моју,
Кад Маринку бела лепца дадеш,
Подај, секо, и мојему Мирку,
Њему подај од леба корице,
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја
Кад Маринку справиш кошуљицу,
Моме Мирку траљицу закрпи,
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја,
Кад нам света недељица дође,
Кад ли седнеш на сокак мед друге
Твог Маринка на крило посади,
Мога Мирка код себе на земљу,
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја,
Кад нам свето Васкрсење дође,
Кад на децу руво покројите,
Вашем кројте како вама драго,
Моме кројте чисто руво црно,
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила јетрвице,
Кад ли, сејо, у цркву пошећеш,
Твог Маринка на руци понеси,
Мога Мирка за руку поведи,
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
То изусти невестица Винка,
То изусти, па душицу пусти.
Вала Богу, вала јединоме,
Ковиљка је стрина милостива,
Она знаде шта је сиротињство
(Од малоће сиротица била):
Прије Мирку бела хлеба даје,
Прије Мирку него свом Маринку;
Кад ‘но света недељица дође,
Кад изиђе на сокак међ’ друге,
Њена Мирка на крило посади,
Свог Маринка до себе на земљу:
Нитко не зна да је сиротица,
А да Мирко своје мајке нема.
Кад ‘но свето Васкрсење дође,
Кад на деци рухо покројише,
Какво Мирку, онакво Маринку
Чисти скерлет и зелену свилу,
Свако мисли и свако се диви,
Како стрина негује их оба,
Као да су браћица рођена.
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
Обојицу води за ручицу,
А сав народ стрину благосиља
(Сам ли Господ из небеског царства):
„Ој, Ковиљка, колено адамско!
Проста душа твојих родитеља,
Који су те породили мудру,
Међ’ туђу те браћу отправили,
Па ти знадеш шта је сиротињство.“
Боже мили на свему ти хвала!
Тако ради јетрва Ковиљка;
Она храни оба своја сина,
Хранила их до седамн’ест лета.
Кад настало лето осамн’есто,
Писат’ пође цареви везире,
Писат’ пође по земљици царској
И он купи на цареву војску:
Где у кући четир’ мушке главе,
Од четворо узима тројицу;
Где тројица, узима двојицу;
Где двојица, онде обојицу;
Где је један, и оног једнога.
Редак дође Ковиљкину двору
Да јој иду Мирко и Маринко,
Да јој иду на цареву војску.
Кад је било у боју првоме,
Кад у ватру деца ударила,
Пуче пушка, из те ватре прве,
Пуче прва па уби Маринка.
Сам остаде сиротица Мирко,
Сам остаде на царевој војсци;
Војевао за девет година,
Кад настала година десета,
Прекиде се та царева војска,
Не зна Мирко на коју ће страну;
Да ли стрини да ли свету белу? —
Окрете се својој милој стрини.
Далеко га она угледала,
Па је преда њ стара ишетала:
„Чедо Мирко, а где је Маринко?“ —
„Ој, бога ми, моја мила мајко,
Јер за другу бољу не знам мајку,
Кад смо били у боју првоме,
Пуче пушка из те ватре прве,
Пуче прва, те уби Маринка.“
Заплака се јетрва Ковиљка,
Па говори сиротици Мирку:
„Чедо Мирко, оди ближе стрини,
Ја не имам да загрлим сина,
А ти немаш да т’ загрли мајка:
Оди, Мирко, да т’ загрли стрина.
