и залута твој поглед у завејаној гомили,
кад се запиташ шта је смисао живота
и помислиш да те саплиће судбина уклета,
осврни се – угледаћеш неки осмех мили
што у вејевици чудесно цвета.
Ухвати у лету неку мисао
што твом очају утеху нуди,
загрли случајни поглед у пролазу,
можда баш тај нову зору буди.
Осмехни се тако да небо зарумени
и отвори у даљини малу стазу
непознату, неслућену ни у сну,
али довољну да видик се прошири,
да у теби ускликне у том трену
сва радост живљења и моћ осећања.
Скини са руку леденице,
навуци топле рукавице
од нежних додира сплетене;
помилуј сећања на лица драга,
на очи неке насмејане,
на шапутања дрхтава, блага
у зимска пуцкетава праскозорја
Нек у теби запевају заборављене
најлепше љубавне мелодије,
што их душа у дну дуго крије.
Ако бар једно срце будеш гануо,
поклони се и захвали овом дану
што није улудо освануо
и опрости свету што савршен није.
