мог живота најтеже бреме
и упорно љубављу пркосиш
времену, даљинама, злу у људима
на својим грудима сејеш плодно семе
мог новог препорођеног живота.
Ти, који будиш распеване птице
у мом гласу, бедрима, стиховима
бојиш дугиним бојама моје лице
и путујеш кроз јаву мојим сновима
дубиш корито набујале реке
крчиш подивљалу стазу до врхова
планина младалачких хтења
где на живот дуго чекају снови.
На твом рамену смирени ветрови
певају тишину расцветаних стена
у твом се загрљају порађају
виле из неиспричаних бајки
твоје су очи узрок месечевих мена.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Само с тобом могу бити жена
нежна, страсна, топла, распевана.
