кишама јесењим оплакиван
у цветању пролећном сниван
кроз многе животе чекан...
Онај што познаје немушти језик
животиња мојих шума
и корача сигурно неистраженим
просторима мог ума;
враћа моју изгубљену сенку
са далеког, прашњавог друма
и чује болне одјеке
тишинa што јече
дубоко у моје поноре;
вртлоге моје набујале реке
умирује нежношћу руке.
Онај што препознаје
цвркут збуњених птица
успаваних на врху литица,
уклања са мог пута
тежак камен спотицања
и облак растерује кад заклања
сунце мог летњег дана;
мисао моју кад залута враћа
са стаза заблуда и обмана
и моје несмотрене грешке
тугом својом плаћа.
Да ли си ти онај
кроз многе животе чекан и дочекан?
