Textual description of firstImageUrl

Зорица Савић | МИСЛИ НА МЕНЕ



Кад ти ноћ сетом дотакне
сећања ране незарасле
и упали старе фењере,
давно, у прошлости угасле,
мириси некад вољене жене
испуне твоје постеље
и на узглавље ти слети:
бела птица живе успомене –
мисли на мене

Кад ти јужни ветар донесе
чежњиве уздахе из даљине,
и својом песмом те занесе
слуђени славуј наше долине,
док сунчеви зраци зоре
отварају ти све прозоре –
мисли на мене.

Кад ти трепавице заблистају
нижући бисере разбијене,
и у погледу се прелију
боје градећи мост дуге,
протрчи испод њега бежећи од туге –
и мисли на мене.

Кад ти звоњава путева
избразда чежњом чело,
и кише пролију страсно, весело
ливадом пожудних цветова,
а гласови неиспеваних стихова
душу ти празну заплене –
и тада мисли на мене.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана