Textual description of firstImageUrl

Зорица Савић | ДАЛЕКОМ САПAТНИКУ



У окамењеном срцу
сахраних песму неиспевану.
Док снег злокобно веје
као да тугу по свету сеје,
питам се из које смо поникли приче
и куда поглед да усмеримо,
далеки мој сапaтниче?

Под којом звездом смо рођени,
оном која тугу или радост носи?
Чијим грехом кроз живот вођени,
предодређени да волимо
у свету без љубави
док нам судбина пркоси?

Где је то место
где ћемо сачувати чисто лице
без патњи,бола и несанице?
Како да гајимо тај цвет невини
у лажи,блату и тмини?

Када је јалов сваки покушај доброте,
када се укаља сјај лепоте
у свету који убија птице у лету
и не чује њихов узвишени глас.

Одуваће ветар немилице
последњу вредну реч у тишину камена,
без трага и знамена.
А песник ће се препустити песми
најбројнијег племена
или повући у хладну осаму стена.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана