Они који богобојазно . . .
Они који гојазно . . .
Они који тробојно
Они који свечано отварају
Они којима се чини
Они којима се чини да им се чини
Они што кроз густо грање а на месечини
Они што имају и на страни
Они што помало грицкају
Они што срце парају
Они што нема тога на свету чега би се
Они што увек са великим словом
Они што све по нотама
Они што гланцају да се све цакли
Они са стомаком
Они што поглед обарају
Они што умеју да исеку пиле
Они што су ћелави са унутрашње стране главе
Они који благосиљају почетак лова
Они који госпи замка прву дивљач даривају
Они што устајте мртви
Они што бајонетирају . . .
Они што дају топове деци
Они што дају децу топовима.
Они што пливају а не тону
Они који се никад не зајебуне
Они којима џиновска крила сметају да лете
Они што у сну саде срчу од флаша по Великом кинеском зиду
Они који изигравају вука кад једу овчетину
Они што краду јаја а страх их је да их скувају
Они који имају четири хиљаде осамсто десет
метара Мон Блана, триста Ајфелове
куле, двадесет пет сантиметара око прса и
тим се диче и поносе
Они што тегле из сисе мајке им Француске
Они који све трче, лете и свете нас, сви они,
И још многи други, улазили су гордо у
Јелисејску Палату тако да је шљунак
све шкрипао под ногама, сви они тискали
су се и хитали јако, јер се одржавала
велика гала вечера одличника и угледних
глава а сваки пак бејаше себи наместио
главу која му је била најприкладнија.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Напољу, то је пролеће,
то су животиње, то је цвеће,
из Кламарске шуме чују се деца
како се зезају још даље од месеца,
то је пролеће, игла у пуном гасу
врти се ко луда у компасу,
пар цвикера – старији модел,
ускаче у бордел, да протера кера,
и велика долихоцефална женка,
за који тренутак, луда од страсти,
на мехки диван само ће пасти.
Топло је.
У дивном дану, рибони ко палидрвца,
траже шибицу да се протару и одмах да плану,
пролеће је, бубуљице гимназијалаца,
а ево ту је и султанова ћерка и кротилац мандрагоре,
ту су пеликани, цвеће на балконима,
ту су кантице за поливање – право пролеће.
Сунце сија за све,
не сија једино у тамницама,
не сија за оне који раде у рудницима,
за оне који љуште рибу
оне који једу укварено месо
оне који израђују укоснице
оне који надувавају празне флаше које други пију пуне
оне који секу хлеб ножем
оне који не знају шта треба да се каже
оне који музу краву а не пију млеко
оне које не успављују код зубара
оне који своја плућа пљују у метроу
оне који у подрумима праве налив-пера којима
ће други писати на светлу да је све у
најбољем реду
оне који би имали и сувише да кажу да би то могли рећи
оне који су нашли посао
оне који га нису нашли
оне који га траже
оне који поје коње
оне који гледају како им пас умире
оне који свој хлеб свакидашњи имају углавном седмично
оне који се зими греју у црквама
оне које црквењак тера да се греју напољу
оне који таворе дане
оне који би хтели да једу да би живели
оне који путују под точковима
оне који гледају како протиче Сена
оне које запошљавају, отпуштају, повећавају
им, смањују им, прераспоређују их,
претресају, намештају им кости
оне којима узимају отиске
оне које насумице изводе из реда и стрељају их
оне које терају да дефилују испред Капије
оне које се свуда лоше осећају
оне који нису никада видели море
оне који миришу по лану јер раде са ланом
оне који немају текућу воду
оне који небесно плаво знају као боју униформе
оне који посипају со по снегу и то за савршено
смешну надокнаду
оне који старе брже од осталих
оне који се нису сагли да подигну прибадачу
оне који умиру од досаде недељом после подне
јер осећају да долази понедељак
и уторак и среда и четвртак и петак
и субота
и недеља после подне.
(1931)
Превео Мирослав Караулац
