Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | З*




С духовне висине своје ти си ми пружила руке, 
Твој говор, анђелски нежан, очара мени слух: 
Кô демон, одбачен небом, ја слушах небесне звуке, 
И препорођен к теби узлети блудни дух. 

И чисте, невине сузе лијући на твоје крило, 
Сладости кајања нежног познадох у тај дан. 
Ах, ја сам грешио горко. Све што је некада било 
Мени се учини тада кô мрачан, гробан сан 

И љубав, и мржња моја... Кô древни раскошних што је, 
И ја сам расипô лудо све благо духа свог; 
На градски, прљави базар срце сам бацао своје, 
Јер дневне истине људске биле су мени бог. 

Но светли идеал добра и нежни анђео мира, 
Ти сиђе с висине тада, да бурни смириш дух: 
Да седмоструни кимвал и звучна опије лира 
Празничном својом песмом мој очарани слух! 

И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни', 
Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом; 
Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни, 
Небесни позив дала земаљском бићу мом. 

1892.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана