Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти;
Мирна си била, – ах, и ја сам ћутô,
Обојим нама тужни беху сни.
Тавно бледило по чеоцу твоме,
Кô признак смрти, ширило се свуд,
Валови туге у тренутку томе
Бурно су моју таласали груд.
То беше предзнак, да ће скоро доћи
Растанка нашег нежељени час,
Кô дим, кô магла да ће радост проћи,
И небо да ће раставити нас...
Удар судбине обишô ме није,
Из гроба заман дозивљем те ја;
Јесењи ветар у лице ме бије,
Природа ћути око мене сва
Ћути, и живот гони својим редом,
Не види тугу, не разуме јад,
Ни вреле сузе по лицу ми бледом,
Ни смрћу твојом оборен ми над.
1885.
