Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | Т*




Под нама лисје шуштало је жуто, 
Крај мене, душо стајала си ти; 
Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, 
Обојим нама тужни беху сни. 

Тавно бледило по чеоцу твоме, 
Кô признак смрти, ширило се свуд, 
Валови туге у тренутку томе 
Бурно су моју таласали груд. 

То беше предзнак, да ће скоро доћи 
Растанка нашег нежељени час, 
Кô дим, кô магла да ће радост проћи, 
И небо да ће раставити нас... 

Удар судбине обишô ме није, 
Из гроба заман дозивљем те ја; 
Јесењи ветар у лице ме бије, 
Природа ћути око мене сва 

Ћути, и живот гони својим редом, 
Не види тугу, не разуме јад, 
Ни вреле сузе по лицу ми бледом, 
Ни смрћу твојом оборен ми над. 

1885.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта