Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | Т*

Под нама лисје шуштало је жуто, 
Крај мене, душо стајала си ти; 
Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, 
Обојим нама тужни беху сни. 

Тавно бледило по чеоцу твоме, 
Кô признак смрти, ширило се свуд, 
Валови туге у тренутку томе 
Бурно су моју таласали груд. 

То беше предзнак, да ће скоро доћи 
Растанка нашег нежељени час, 
Кô дим, кô магла да ће радост проћи, 
И небо да ће раставити нас... 

Удар судбине обишô ме није, 
Из гроба заман дозивљем те ја; 
Јесењи ветар у лице ме бије, 
Природа ћути око мене сва 

Ћути, и живот гони својим редом, 
Не види тугу, не разуме јад, 
Ни вреле сузе по лицу ми бледом, 
Ни смрћу твојом оборен ми над. 

1885.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des