У миљу тоне васиона сва;
Вечерња звезда трепери и сија:
Весело све је – само нисам ја!
Немир ми стискô уморене груди,
Несрећно срце што љубити зна!
Кроз тиха поља срдашце ми жуди
Далеко тамо, у бајнији свет:
Да злато своје иза санка буди
Уз гласак фруле, уз уздисај клет...
Ил' да јој шапне поветарцем благим:
Љубим те, душо, више него свет!
1880.