Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | АНЂЕО ТУГЕ



Са распуштеном косом, под венцем од љубичица,
Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру,
Ја видим небеску слику. Са покиданих жица
Последњи акорд звони.
Божанска нека туга светли се са њеног лица
И она сузе рони.
Анђео то је туге. По дубравама тавним
Њезина чудна песма болно и слатко јечи;
У њојзи очајник тражи утешне и миле речи,
И њима тугу гони
Она га у небо диже, дајућ му криоца своја...
Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја.

1888.


Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Мапа овог сајта  
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана