Textual description of firstImageUrl

Владислав Петковић Дис | ВИОЛИНА



У тренуцима када тако клоне
И бол и нада, и младост и цвеће,
Кад страх и очај и судбина звоне
Самрт, која се неумитно креће

На моју љубав, на све жеље моје,
На моје небо, моју башту крина —
У тим часима нађу се нас двоје,
И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука
Оде нечујно преко моје главе,
И појаве се сан, дубине звука
И мелодијâ — тад пријатне јаве

Опколе мене, и тад моје око
Не види више предео од сплина:
Ја се осећам подигнут високо,
И тад певамо ја и виолина.

Мрачан и ведар ја идем животом
До старих, црних и светлих обала,
Где дише пустош и мир са лепотом,
Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким
Ја често идем из тужних долина
Негде, далеко, са звуцима меким,
И ту смо срећни ја и виолина.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана