Ко уморно дете крилу мајке старе,
Као густој шуми израњене срне,
Док далеке звезде тишину не кваре.
О, како је драго ту, под вашим плаштом,
Великим и добрим к'о моје страдање.
Моје ноћи црне, негујте ме маштом,
Да разумем мртве и њино надање.
Да разумем мртве и погледе звезда.
И дубину мрака, док попци певуше;
И док дишу шуме и спавају гнезда,
Да осећам крила моје старе душе.
Да осећам крила зашлих поколења
Уз снивање птица ко песмом орлића.
Моје ноћи црне, да л' се живот мења.
И шта значе мисли и говор ветрића?
Ох, звездано небо како мири снове!
Ох, мрак како гледа мирним очима!
Мрак како ме гледа, и гледа, и зове,
И зове, осваја и душу отима.
Мрак душу отима из долине крина,
Да остави земљу и гробове своје,
Скакање потока и очи јејина...
Опет вам се враћам, црне ноћи моје.
