Јер ја немам дана. Ко пустаром песак
Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак,
И види се живот, зима ко две ране.
Младост и све цвеће створи се пред оком.
Ја осећам из њих како бол се вије...
Замириса уздах из оног што није,
Што остаје, труне, у сну у дубоком.
Ал' земљи ће сунце весело да гране,
Мај ће ведар ићи, пробудиће гору.
Њој промена носи пролеће и зору,
Једва чекам вече да и мени сване.