Мирисала је кожа тело моје:
Миран, без среће и радости које,
Бијах као ван тамнице јада.
Видео нисам сунце како пада,
Уздах и цвеће око сна мог што је
Очајем скрио њених нада боје,
Одвео дете у несрећу сада.
Драга моја, ја не умем више
Носити сузе што ти радост крије,
Ал' у ноћ месец кад сиђе убави,
Тишином среће кад бол замирише,
Одмори око: нек се душа слије
У позни шапат велике љубави.
