Textual description of firstImageUrl

Владислав Петковић Дис | КАКО МИ ЈЕ



I
Од некога доба изгледа ми као 
Да ће се моје замутити око, 
Душа и жеље и све што сам знао 
Губи се, пашће у мрачно, дубоко. 

Миран сам... ни трун срџбе или чега 
Што прави смешним немоћне и јадне, 
Смрт, вечно жива, будућност је свега – 
Свег што рођењем у колевку падне. 

Некад, док младост, пролазна и блудна, 
Вођена страшћу која разум плени, 
Готово увек и за порок будна – 
Некад, док младост живљаше у мени, 

Смејах се често, подругљиво вазда, 
Природи, Богу, и говорах смело, 
Да онај који обличја нам сазда 
Учини срамно, кукавичко дело. 

И причах себи да ћу једном моћи, 
Са мишљу коју величина даје, 
Ждерати застор с непровидних ноћи, 
Видети простор и вечност каква је, 

И да ћу отуд траг безумљу знати, 
И где је прошлост са безбројно жртви, 
Чије је време, ко је Богу мати, 
Нашто је живот и куд иду мртви.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана