Нека наш сусрет покрије минуте,
Велике мисли по којима ћуте,
Где живот иде кô јесен гранама.
Поноћ и сунце одјек су менама.
Заволи себе кроз несреће круте
И мене с њима. Нек лепоти путе
Покаже младост док је још са нама.
Осмехом душу и ране заклони.
Запали чула. Нека срце тако
Пређе у усне кô ветар у звуке.
Нек тренут овај и бол што нас гони
Расклопи небо и утули пак'о:
Пољубац, кô смрт, не види јауке.
