У твоме врту стојим,
у мору црвених ружа.
Михољско лето боји
поглед који се пружа
на један савршен дан.
Посматрам усне твоје
док нежно шапућу цвећу
као славуј кад поје.
На моје усне слећу
славуји с усана твојих.
А сунце плави бескрај
небеског свода над нама.
Своју ми руку дај,
нек јаве нестане тама
заувек у овом трену.
И тихо ме проведи
кроз свој мирисни храм
као да не знаш шта следи.
Не реци оно што знам.
Те речи ће срушити све.
Знам да све само је сан,
јер нема таквих боја,
овакав не свиће дан,
најлепша ружо моја,
што бојиш моје дане.
