Ништа ту ватру
неће угасити, ни ракија,
ни самачки хотели обешени
у ваздуху као последња уточишта,
ни плава, бескрајно плава твоја крв
у венама од ораница, ни моја рука
зашивена за земљу. Ни картонске
песме о теби, страхови, врисак
наранџе што пада са вишеспратнице.
Само тишина слика твоје усне на размеђу јутра.
