хиљаду шарених змија, волели
јефтине слаткише и скупа ћутања;
док су се тресле зграде, пуцала
стакла, распрсли су се у нама
очеви и мајке, твоје стаклено звоно,
мој деда самоубица; некако, у страху,
видиш, распрслинама исечени,
не знам како, постали смо рођаци из
неке родоскрвне епохе, тамни мраз, и ја
данас се за тебе молим као први пут
проплакало дете.