Textual description of firstImageUrl

Владимир Јагличић | СВЕЋА



Давно. Чему. Време је отело
оног мене, свету ко зна ком.
Што заустим, прекрене опело:
повратак је наш једини дом.

Сам, у родном куту, ноћ док пада,
сам, уз свећу (нестало је струје,
пред невреме), док шкрипуће зграда,
и кишом је ветрина бичује.

Дође. Незван час. Јакна омали,
већ не видиш царицу у вишњи.
Ко деца, бар, нисмо гладовали,
бар смо ређе на погребе ишли.

На Дуленки пецасмо караше,
отац, с оцем дружина његова.
Певали смо, у дан, песме наше,
Словени на повратку из лова.

Звуче, што знаш просјати ко кристал,
што упознах затим - сушти Содом.
Ал на једну издају не пристах:
да сви нисмо из детињства родом.

И не питај што уз бледу свећу
постах тропрст пред злим и охолим,
про извесну, будућу несрећу,
што обикнух пред сан да се молим.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана