У рано јутро, док Сунце седа
на седло брега, целац јужи,
устао бих, први трен реда
да подам задњој тмини у души,
обуо чизме и кроз пртину
тражио, дуго, ослонац прави,
ту кратковеку, часну белину,
рођењу живот, и снове јави.
Шта ми треба, до кожух овчји,
шубара да је натучем челом,
сјај што ко сољу уједа очи
да моје црно стаса у бело.
Дланом док гасим искре пахуља
неко ме зове. Земља певуши.
Ко млаз сећање из мене куља
да гради, опет, мир што се руши
