Владимир Јагличић – КЕСА Кеса у парку. Врх ње - трава. Огризак земље из ње вири. Ветар је, пирнув, надувава: стане л' - она се спласне, смири. Непропадљива, ту скапава и кад рам смрти уоквири кораке људске, и шум трава, тополе крошњу, руже мирис. Нико је неће - цело лето преспава она ту, под клупом. Тек оњуши је, каткад, псето, и ја, с вечери летњих, касних, дођем понекад, зурим глупо у њу и мислим о пропасти Владимир Јагличић Facebook Twitter Linkedin Pinterest ПОДЕЛИТЕ НАЈЛЕПШУ ПОЕЗИЈУ