Огризак земље из ње вири.
Ветар је, пирнув, надувава:
стане л' – она се спласне, смири.
Непропадљива, ту скапава
и кад рам смрти уоквири
кораке људске, и шум трава,
тополе крошњу, руже мирис.
Нико је неће – цело лето
преспава она ту, под клупом.
Тек оњуши је, каткад, псето,
и ја, с вечери летњих, касних,
дођем понекад, зурим глупо
у њу и мислим о пропасти
